Buba u uhu: Spremačica, čistačica, domaćica i klozetarka. Koju će još funkciju da mi dodele?

Kažu da treba ustati svaki dan iz kreveta, nikada ne znaš šta ti se može dogoditi. Misleći na lepo, naravno. Svaki dan je iznenađenje svoje vrste. I jeste tako. Evo ja na primer, da nisam juče ustala iz kreveta ne bih saznala da ovi što imaju onog Boga sa mnogo ruku (Šiva, Krišna, tako nešto), slave prvi menstrualni ciklus svojih vernika, tačnije vernica. Iiiii to kako slave! Dolazim ja na posao, čistačica sva euforična, žuri, vesela (ja jesam jutarnji tip, ali biti čio u 7 ujutro?!), to je već dijagnoza.

Još nešto, nikad obrađena tema u blogovima, koji Bog je dodelio orden časnika prvog reda čistačicama? Zašto je njihova prva i poslednja, zašto znaju stvari koje nikada ne bi trebale da znaju, zašto guraju nos tamo gde mu nije mesto, i odakle im pravo da postavljaju pitanja koja uopšte, ali uopšte nisu deo njihove nadležnosti? Toliko nisu u opisu njihovog radnog mesta, da je jedini logičan odgovor na bahato ponašanje istih "punch into face". Ako želiš da znaš ko se kreše sa kim, ko je dobio serenadu na trećem spratu, a ko batine na četvrtom, pitaj nju. Reč tračara je, sigurna sam, stvorena ovde, između briska i kante sa vodom. Ovde u Švajcarskoj najcenjenije i najtraženije su "jugo frauen". Što naša očisti, ne zna ni jedna druga. Rade na sat, brze kao munje, čiste bre roletne sa štapićima za uši, pegla gaće kao da sprema devicu na svadbeni čin. Kada daš ženi pravo oruđe, ona može da osvoji svet. Potpisujem. Da čistim tako dobro, ne umem, ali daj mi telefon, i za pola sata ću čudo da napravim. Ali moraš iskoristiti svoje moći u dobre svrhe. Što se moje čistačice tiče, nije jugo frau, nego tamilka. Njihova domovina je Šri Lanka. Mislim, žao mi je što ti moraš da ustaneš pre svih, ali ti nisi menadžer higijene, taj ko ti je to rekao, te zaje*ao baš! Ti si bre čistačica, ne treba da se stidiš toga, dapače. Koliko god lucidno zvučalo, svet ne bi funkcionisao bez vas.

I tako ova moja juče uzvrtela se, reko šta je, kaže danas je veliki dan, fešta. Moja ćerka je dobila prvu mentruaciju. Reko, iii? Pa biće ceremonija danas. Ja već polako bivam ljuta, ne kontam. Kako, molim?! Pa spremamo ručak danas za 100 ljudi, oblačimo joj sari prvi put i uvodimo je u svet odraslih. Reko, sve to zato što je dobila? Sledeće nedelje ćete verovatno da prisustvujete ceremoniji gubljenja nevinosti i da tapšete kao u pozorištu, jer to i jeste.

Sećam se svog prvog ciklusa kao da je juče bio. Bila sam šesti razred, to je bilo par dana pre početka bombardovanja. Bila sam malo buckasta, ošišana kao u logoru i ni malo se nisam osećala ženskog pola. U toku je bio čas geografije, ponavljali smo biosferu, suptropske-sredozemne šume. Presekao me bol, otišla sam kući, plakala, čekala da mama dođe sa posla. Kada je došla, zagrlila me i rekla "Čestitam bubice", i promrmljala kroz zube još tiho, nečujno, više za sebe, "boleće". I boli, vraški, već 18 god.

Razlog zašto ovaj blog toliko kasni je taj što mi je trebalo bezmalo 26 dana da se oporavim od 26-očasovnog putovanja u autobusu ukletih, relacija Svilajnac-Lucern. Kažem ukletih jer je na putu bilo 3 carinske kontrole od po nekoliko sati plus pasoške nepravilnosti, export-import svašta, šverc fetusa, nikotina, kokaina i mesine, jer, bože moj, i Atila Hunski je ispod sedla čuvao najlepše primerke crvene krtine.

Pevaljka sa bendom, vežba u 3 ujutro na sedištu ispred mene za sutrašnju tezgu, žanr: epske pesme kosovskog ciklusa, o Marku Kraljeviću i hajducima. Zadnja loža, zvukovi i mirisi otvaranja konzerve piva i tunjevine, istovremeno. Komadi tune i luka ostaju na brkovim počinioca, a to je žena od lakih 100 kg. Da ljudi ni 20 godina posle rata nisu prihvatili novu kulturu, jer se ne poštuje tuđe a i dalje blati svoje, ne mogu to da shvatim.

Pre nekoliko dana sam imala prijatan telefonski razgovor sa prijateljicom koja nikad nije tu, a uvek je tu. Sigurno me razumete. I naravno nepresušna tema: Ljubav. Nismo se dugo čule a poslednji put kada je bila tema bila sam zaljubljena. I ona. Sad više nisam. Ni ona. Sad volim. Ona onako. Sad shvatam pesme, romane, poeziju, ludilo Van Goga, sonate Laze Kostića, gde srce više nije samo organ a krv je toplija i gušća. Krv je toplija i gušća zbog tebe. Ima li šta lepše, amore? Nema.

Pita ona mene, pa je l’ bi volela više da voliš ili da budeš voljena? Jaoo mani me, đe me nađe? Zamisli, mene jedan zagrlio i kaže voli me već dve godine. Pa od kud ja to da znam, čoveče pusti me, poznajem te dve nedelje?! Ljudi, vreme je dar. Vreme je Dar! Kad voliš reci, pokaži, nasmej, obraduj. Kad voliš, uživaj u svakom dolaznom tonu poruke, u svakom smajliju dok zamišljaš nečiji izraz lica ili kolutanje očima na izrečenu glupost. U mirisu koji nosi, u rukama koje drži čvrsto stisnute kao da čuva igračku iz kinder jajeta.

Kad voliš, ne voli za sebe. Nego za Nju ili Njega. Daj joj srce, pa i ako ga ispusti izrašće ti novo od siline. Ne boj se ničega do da će jednom proći. Toga se boj. Desi se da nije uzvraćena, otuda sve te pesme i stihovi, ali tek kad probaš sve onda smeš da pustiš. Kao zmaja na vetru. Neki se vrate, neki padnu zbog lošeg vetra.