Ne znam da li ste primetili, ali napolju je hladno. Jako! Toliko je hladno da se čovek ni ne iznenadi kad padne sneg. Osim ako taj čovek nije čistač puteva. Oni su se, kao i uvek, iznenadili ovim snegom, što me uopšte ne iznenađuje. U njihovu odbranu, ko još očekuje sneg u ovo doba godine?!
U ponedeljak nisam išao u školu. Zagledao sam se u dodelu Oskara pa sam zakasnio na autobus i odlučio da ostanem kući. Zaboravio sam da moram odneti neko opravdanje u školu. Ne mogu reći istinu, razredna mi neće verovati koji film je pobedio, i zato sam morao otići u ambulantu...
To nikada nije prijatno iskustvo, a pogotovo ponedeljkom. I to još u Sonti! U selu živi oko dve hiljade penzionera i svi oni se sjure ponedeljkom u pola šest ujutro u ambulantu. Onda krene mukotrpna borba sa upaljenim grlima, čudnim izraslinama, slinama, čudnim slinama, receptima i onom čudnom spravom koju neki zovu kompjuter. Doktori su prošli toliko škole, ali ih niko izgleda nije naučio da se na tastaturi može kucati sa svih deset prstiju, a ne samo kažiprstom desne ruke.
Onda u sav taj haos iznerviranih pacijenata, ljutih doktora ali najljućih medicinskih sestri uletim ja. Ja koji sam se naspavao, otuširao, doručkovao, još malo odspavao do jedanaest i došao na pregled zbog malog curenja iz nosa koje mi je izgovor za opravdanje. Osećao sam se kao stranac koji je došao u salon na divljem Zapadu. Svi su prestali sa pričom i pažljivo me gledali. Čim sam prišao recepciji, šalteruša mi je rekla da nestanem ako ne želim nevolje. Kada sam rekao da mi treba samo opravdanje, pokazala je na ostale ljude za koje sam saznao da čekaju još od šest sati, a bilo ih je mnogo. Nisam hteo nevolje i odmah sam nestao odatle.
Plan mi je da ponovo odem ranije. Sledeće nedelje možda neće biti teksta. Zavisi da li ću stići na red.
