Dobrijević: Mladi žele da ih neko čuje

Kakva je situacija u omladinskoj politici na teritoriji Opštine Apatin, ali i Zapadnobačkog okruga? Koji su problemi i potrebe mladih? Šta im nedostaje da budu zadovoljni i ostanu u sredini u kojoj žive? O svemu ovome pričamo sa Nikolom Dobrijevićem, predsednik Centra za kulturu i obrazovanje mladih Sonta.

Na osnovu informacija prikupljenih tokom konstantnog rada na terenu recite nam kakva je situacija po pitanju omladinske politike na teritoriji Opštine Apatin, a kakva je u Zapadnobačkom okrugu?

Što se tiče omladinske politike u celom Zapadnobačkom okrugu, tvrdim da je Grad Sombor svakako otišao najdalje, ne samo u okrugu, već je jedan od lidera u Srbiji po mnogo čemu. Podsetiću, Sombor je bio Nacionalna prestonica mladih u 2018. godini. To govori o tome koliko je tamo omladinska politika razvijena: godinama se sistematski radi, postoje omladinske organizacije, omladinski radnici, civilni sektor učestvuje u izradi LAP-a za mlade, Kancelarija za mlade i omladinski klub pri njoj rade punim kapacitetom, postoji Savet za mlade, većnik za mlade, rade se značajni i veliki projekti za mlade i tako dalje. Grad odvaja značajna sredstva za mlade, po prethodnom konkursu odvojeno su 4 miliona dinara za 28 organizacija. Što se tiče ostalih opština u okrugu, pa i Apatina, oni su još daleko od toga. Verovatno da je razlog nedostatak kontinuiteta u radu. Apatin je imao pa nemao, pa opet imao, pa opet nema koordinatora KZM. Savet za mlade je postojao nekad davno pa je pre mesec dana ponovo izabran. Najveći je problem što mi imamo malo omladinskih organizacija i stručnih ljudi za omladinsku politiku. Budžet nije preveliki za mlade, ali on oslikava stanje na terenu: kad bude više onih koje će koristiti sredstva, biće i sredstava, verujem, i na tome treba raditi.

U stalnom ste kontaktu sa mladima, radite sa njima, pa nam recite koje su potrebe mladih u apatinskoj opštini?

Mladima u apatinskoj opštini nedostaje ono što nedostaje i svim drugim mladima: da ih neko čuje, radi sa njima, pomogne u razvoju. Da objasni da nikakva država, stranka, roditelj, kum, neće ništa pomoći ako sede i ne rade ništa, a sa druge strane da im neko objasni da priča „samo ti, sine/ćerko, imaj svoj papir“, koju su nama podvalili, odavno ne pije vodu ukoliko nemaju praktična znanja i iskustva. Pola ih je otišlo iz Apatina i Srbije jer su to shvatili vrlo brzo, a pola jer su kasno to shvatili. U Apatinu su potrebni sadržaji, događanja, mogućnosti za mlade, kvalitetna institucionalna podrška i uopšteno poboljšanje kvaliteta života. Kada mladi osete da im je ovde lepo, da mogu da se ostvare u onome što želi, da ovde rade, da ih neko pita, podržava, da osećaju pripadnost ovom gradu, onda nema razloga da ne ostanu i da im ne bude lepo ovde.

U kojim segmentima, koji su vezani za život mladih je neophodno raditi, a u kojima je situacija dobra?

Dobro je što Apatin zajedno sa selima ima dosta neiskorišćenih potencijala koji polako, nadam se, počinju da se iskorišćavaju, od turizma preko kulture do sporta. Postoji koliko-toliko dobra infrastruktura za te stvari, i, verujem, dobra volja institucija da se pozabave mladima. Takođe, drugi spoljni faktori, kao  što je proces pristupanja EU, nose mnoge korisne stvari za mlade koje treba iskoristi: besplatne prilike za učenja, putovanja, učestvovanje u različitim projektima i sredstva za započinjanje sopstvenog posla. Ima toga još naravno. Ono na čemu je potrebno raditi jeste zapravo njihovo informisanje, osnaživanje, a to mora da krene od onih koji rade sa mladima.

Šta kažu mladi Apatinu, šta im nedostaje kako bi, u sredini u kojoj žive, bili srećni i zadovoljni?

Kažu svašta, ali mislim da ni sami nisu sigurni u svoje odgovore. Navode većinu ovih stvari koje sam pomenuo, naročito nedostatke sadržaja. Međutim, čini se da je problem što oni o svemu tome ne razmišljaju previše i da ih je obuhvatilo jedno veliko odsustvo interesovanja uopšte, takozvani „odliv Srbije iz mozga“. Treba ih razumeti. Usled svega što se ovde dešavalo, oni su se našli u jednom konfuznom okruženju, bez jasnog sistema vrednosti, potpuno izgubljeni i nezainteresovani za učestvovanje u društvenim tokovima, osim ako to nije u „sigurnom okruženju“, u krugu nekoliko svojih prijatelja i mesta na kojima provode sa njima vreme. U manjim sredinama kao što je Apatin, ovo je naročito izraženo, jer niko u svom okruženju nije video da nešto može i drugačije od onoga na šta smo navikli.

Kako okruženje, a kako institucije prepoznaju probleme i potrebe mladih u lokalu?

Verujem da ih prepoznaju, ali ne sme se samo stati na prepoznavanju. Još uvek ni ljudi u institucijama nisu dovoljno informisani šta sve podrazumeva omladinska politika, omladinski rad, prava i mogućnosti mladih. Mislim da nema problema da neka mlada osoba zakuca na vrata bilo koje institucije i da će se neko naći uvek tu za njih, ali je premalo tog „kucanja“. Obe strane moraju da utiču jedna na drugu da toga bude više. Ističem još jednom, oseti se nedostatak adekvatnih ljudskih resursa za to, moramo ih razvijati.

Koje su najveće potrebe mladih u opštini?

Ovo ćemo uskoro ponovo preispitati. Sledeće godine ističe važeći petogodišnji LAP za mlade u Apatinu, što znači da treba krenuti uskoro u pripremanje novog. Jedna od važnih aktivnosti u pripremi jeste ozbiljno istraživanje njihovih potreba. Imamo nov Savet za mlade, tim ljudi zainteresovanih da se ovim bave. Lokalna samouprava je to prepoznala, bar formalno, čim je i prihvatila naš predlog za članove Saveta. Nadam se da će prepoznati i u praksi i dati svu slobodu ovim ljudima da što kvalitetnije rade saradnički, stručno i kontinuirano na poboljšanju prilika za mlade u našoj opštini. 

Priča o mladima, kako zaključuje Dobrijević, mora da počne sa pričom o ljudima koji treba da rade sa njima, a onda će biti lako i sa mladima. CEKOS i saradničke organizacije su se u prethodnom periodu bavili sistemskim rešenjima, a sada se, istiće Dobrijević, treba baviti promenom prakse i na kraju dolaze promene uverenja.