Milan Konjović - maestro čije je slikarstvo rođeno na salašu ispred Čonoplje

 

Nakon završene Gimnazije u rodnom gradu, ostisnuo se u svet.  Kako piše Dragoslav Đorđević u „Milan Konjović njim samim“ (1974.), ovaj umetnik je već u šestom razredu Gimnazije znao da će biti slikar. Akademiju likovnih umetnosti upisao je u Pragu, a potom ga je put vodio u London, Beč, Minhen, Berlin, Drezden. 

Njegov opus broji do 6.000 dela iz različitih likovnih disciplina - ulja, pastela, tempera, akvarela, crteža, tapiserija, pozorišnih scenografija, skica za kostim, vitraža, mozaika, grafika.

 

„To je stvaralački kontinuitet, koji je trajao skoro 80 godina kroz sedam razvojnih faza. Teško je izdvojiti neki period kao poseban, jer je svaki sa sobom donosio novu energiju i značajne stvaralačke i umetničke vrednosti. Ljubitelji likovne umetnosti imaju potrebu da izdvajaju neke periode koji se njima više ili manje dopadaju. Konjovićevo stvaralaštvo treba posmatrati kao celinu i kontinuitet, to je jedini logičan put u upoznavanja  umetnika i njegovog umetničkog rada“, kaže kustos Nebojša Vasić iz somborske galerije „Milan Konjović“.

 

 

Nazivali su ga maestrom, slikarem ravnice, čija su strast bili upravo ravna Vojvodina, ali i žene. Govorio je da mu žitnica daje vatromet boja, koje pokreću krv u njegovim žilama. Naglašavao je da je ljubav za njega impuls, te da bez žene ne bi mogao da živi. O slikarstvu je govorio kao o čudu, koje je zagonetka, beskrajno i neuhvatljivo kao ravnica. 

 

 

„Kakav je pravi Knjović postaje savršeno jasno tek kada se posmatra kako slika na terenu...Ta nagonska eruptivnost bez kontrole svesnog htenja, to prepuštanje čistim instiktima i poverenje u njih, to imperativno moranje, a ne želja da nešto bude takvo kakvo je ispalo i da drugačije ne bi moglo ni biti, ta puna mera iskrenosti u predavanju samome sebi i spontanosti u doživljavanju samoga sebe kroz motiv koji se slika, sva ta iracionalnost unutarnjih pobuda i spoljnih podstreka, sve to zajedno više liči na strast, nego na metod, više je emotivno pražnjenje, nego  voljno sprovođenje principa određenog sliakrskog postupka.“, pisao je o Konjoviću Đorđević.

 

Upravo zbog slikarstva kao vizije, odlučio je da se vrati u Bačku, kada je bio na pragu inostrane slave. Bilo mu je sasvim svejedno gde slika. Pariz je iskoristio kao mesto gde će steći samopouzdanje, pa se bez mnogo kolebanja vratio Somboru, ne popevši se nijednom na Ajfelov toranj! Govorio je da su koreni njegovog slikarstva formirani na očevom salašu ispred Čonoplje. Voleo je prirodu i uspevao je da je iskreno doživi. Četkicu je prvi put u ruke uzeo 1912. godine, za vreme božićnog raspusta. Nešto malo stariji, shvatio je da mu je osećaj za boju urođen.

 

Bio je oženjem Emom Maštovskom, sa kojom je živeo u Parizu, do povratka u Sombor. Ona je bila njegova doživotna ljubav i trajna inspiracija. Upoznali su se na proslavi 1919. godine. Govorio je da je bila hrabra i da je izdržala sve teškoće, jer život sa umetnikom nije lak. Tvrdio je da mu je pomogla da živi skladnim životom i da može mirno da spava. „Verujem da moje delo ne bi ovakvo bilo da takvog životnog saputnika nisam imao“, govorio je Konjović. 

 

 

Konjovićeva umetnost je živopisna, što potvrđuju i pomenuti periodi.  Prethodnica je Rana faza (1913 - 1928) u kojoj je posvećen akademizmu, kubizmu i neoklasicizmu. Takozvana Plava faza (1929 -1933) nastala je u Parizu. Ovde boje postaju bitan element u njegovom slikarstvu, a kritika sve više pažnje posvećuje njegovim delima. Po povratku u Srbiju počinje Crvena faza (1934 - 1939). Lajt motivi su Sombor, pejzaži, ljudi i ambijenti, ali i predeli Dalmacije, gde slika leti. Siva faza ( 1934 - 1939) simbolično prikazuje vreme rata i zarobljeništva u logoru u Osnabriku, kao i period nakon ovih događanja. Tada nastaju pasteli i ulja stišanog kolorita. Slika groblja, sahrane, prosjake. Međutim, 1953. godine Konjović ulazi u Kolorističku fazu, u kojoj dominira čista, intenzivna boja. Ponovo se posvetio predelima, ljudima i plodovima Vojvodine. Asocijativna faza  (1960 - 1984) predstavlja snažna i dramatična dela, sukob realnosti i vizije. Nakon nje dolazi do poslednje, Vizantijske faze (1985 - 1990), u kojoj je inspirisan ikonama i freskama.

 

 

Konjović je svoju prvu samostalnu izložbu u Somboru organizovao 1926. godine. Od septembra do oktobra, njegovih 50 slika i 50 crteža bili su izloženi u sali Županije. Otkupljeno mu je 13 slika i četiri srteža. O ovom događaju pisala je i štampa iz Praga. Osim u rodnom gradu i Proljetnom salonu u Zagrebu, gotovo da nigde više nije izlagao u Jugoslaviji. Ipak, nije bio ni nepoznat ni zaboravljen. 

 

 

 

Svi ljubitelji umetnosti u galeriji „Milan Konjović“ u Somboru, koja datira od 1966. godine, mogu da pogledaju više od 1.000 radova ovog slikara. Dela predstavljaju presek stvaralaštva i  prikazuju se u retrospektivnim izložbama, a organizuju se i povremene tematske izložbe. 

 

“Na godišnjem nivou, galeriju Milan Konjović poseti  više od 10.000 posetlaca, ljubitelja likovne umetnosti i kulture. Osim gostiju,  značajan je broj  posetilaca  iz Sombora i bliže okoline.  Većina Somboraca zna najosnovnije podatke o slikaru Milanu Konjoviću, dok jedan procentualno manji broj građana poseduje zavidno znanje o ličnosti i delu našeg proslavljenog umetnika”, otkriva Vasić.

 

Dodaje da galeriju često posećuju značajni i eminentni gosti iz zemlje i inostranstva, koji  sa velikom pažnjom i interesovanjem slušaju izlaganje vodiča, posmatraju dela našeg velikog umetnika i svoje impresije  upisuju u knjigu utisaka sa neskrivenim oduševljenjem i zadovoljsrvom.

 

Umetnik je galeriji poklonio svojih 500 dela uz geslo: “Slike ove, miljenice moje, sa ljubavlju darujem rodnome gradu, one jedino njemu i pripadaju”

 

Galeriju možete posetiti i vi - ponedeljkom od 8 do 14, od utorka do petka od 8 do 19, a subotom i nedeljom od 9 do 13 sati. Cena za odrasle je 150 dinara, za đake 100 dinara, za đake iz Sombore 50 dinara, a za penzionere 100 dinara.