Mariana Čegar Lukić od pete godine posvećena kraljici sportova

Mariana Čegar Lukić, u atletici je trideset godina, ima preko 40 istrčanih maratona. Vlasnica je ličnog rekorda od 2:42 sa kojim je postala prvakinja Balkana, dvanaest puta je bila prvakinja države, dvanaest godina provela je u Atletskoj reprezentaciji Srbije. Ima Školu trčanja, radi u Vojsci Srbije, a pre svega je majka troje dece i supruga. Sa njom smo pričali o tome kako je baviti se sportom od ranog detinjstva, postizati uspehe i na poslu kao i u privatnom životu.

Mariana je od detinjstva posvećena kraljici sporta, koja joj je, na neki način, odredila porodični život i karijeru. Uz oca ultramaratonca počela je da trče već sa pet godina. Koliko rani početak bavljenja sportom obeleži život?

Ja sam prerano krenula da se bavim sportom. Mnogo sam želela da se bavim klizanjem, plešem na ledu, a kako sam iz malog grada, za to nisam imala uslova. Otac mi se bavio dugoprugaškim trčanjem i tako mi nije dao izbora da probam i druge sportove. Ipak, pokazalo se da imam talenta za atletiku. Deca treba da se bave sportom. Često čujem roditelje kako kažu da je njihovo dete talentovano za određeni sport. To je odlično, ali da li to dete voli taj sport? Ne trebamo od njih očekivati da budu takmičari i svetski prvaci već sa pet godina. Deca treba da se igraju, da uživaju u detinjstvu, da im i sport bude igra. Kasnije, kada dete izabere sport kojim želi da se bavi, bitno je da bude redovno na treninzima i da je zainteresovano. Kako je u školama sve manje časova fizičkog vaspitanja, kretanje je bitno za pravilan fizički razvoj. Smatram da su deca koja se bave sportom disciplinovanija od druge dece.

Odlični rezultati doneli su Vam sportsku slavu i uspešnu karijeru, kako sportsku tako i u Vojsci Srbije. Koliko ste zadovoljni onim što ste do sada postigli?

Postigla sam solidne uspehe u sportu. Bila sam dvanaest puta prvak države na disciplinama od 3000m do maratona. Jednom sam bila prvak Balkana takođe u maratonu. U regionu pobeđivala na maratonima. Ne mogu biti nezadovoljna. Ostaje žal za Olimpijskim igrama. Bila sam jako blizu olimpijske norme. Nikad nisam imala finansijsku podršku, nisam imala sponzore. Sve pripreme i sportsku opremu sama sam finansirala. Verujem da bi uspela da dođem do Igara da sam imala bar delić one podrške koje su imali drugi sportisti. Pokušala sam svom snagom, uložila sam novac, trud i rad da postignem svoj cilj. Međutim, povredila sam se i nikad više nisam mogla da se vratim starim rezultatima.

Koliko je ženama teško da se aktivno bave sportom, da imaju profesionalnu karijeru, i pored toga troje dece?

Profesionalno sam se bavila sportom dok nisam dobila decu. Posle prve kćerke sam baš želela da se vratim trčanju. Međutim, obaveze oko deteta i posao mi nisu dozvolili da redovno treniram. Trenirala sam koliko sam mogla, uspela sam solidne rezultate da postignem, uz sve druge obaveze. Posle drugog deteta, 2014. godine, nisam imala nikakve sportske  planove, ali sam opet počela da trčim, pre svega zbog svog fizičkog i psihičkog zdravlja. Bilo je jako naporno, ali sam uspevala takmičiti se. Sa školom trčanja počela sam 2016. godine u Novom Sadu, na taj način sam ostala u atletici, radim kao trener. Treće dete sam rodila 2018. godine. Od tada trčim koliko stignem, nedeljno bar dva ili tri puta. Trenutno, zbog porodičnih obaveza ne mogu imati kontinuitet koji je u ovom sportu najbitniji. Pada mi na pamet da pokušam sa ultramaratonima, jer se sa vremenom i godinama gubi brzina, ali izdržljivost ostaje. Mogla bih da se oprobam u toj trkačkoj diciplini kad mi i najmlađe dete poraste jos malo. Žena može ozbiljno da se bavi sportom i uz decu, naravno, ukoliko ima podršku porodice kao i oko čuvanje dece, ali ne i ako radi. Za treninge dnevno potrebno je oko šest sati, na poslu se provede osam do deset, čak i dvanaest sati na dan. To znači da je fizički nemoguće postići da se redovno trenira.

Koliko zapravo porodica “trpi” u svemu tome i koliko je ustvari podrška ženama koje se bave sportom?

Ni u jednom trenutku nisam dozvolila da porodica “ispašta” zbog mog trčanja. Dovoljno sam trenirala, takmičila se i putovala pre nego što sam rodila decu. Kako su mi kćerkice izrazile želju da se bave atletikom, iliti kako one kažu - želimo samo da trčimo, uvek sam gledala da su one u prvom planu. Kad je neko takmičenje gde možemo i one i ja da se takmičimo, ja se nisam prijavila da bi bila podrška svojoj deci. Sad su na redu deca. A roditelji treba da im bude podrška.

Kako je ženama koje se bave sportom, a pritom rade u Vojsci Srbije?

Sport i vojska - kako se kome zalomi. Zavisi od jedinice i šefova. Negde brane bavljenja sportom, negde dopuštaju. Neki zaposleni imaju dozvolu svojih šefova za bavljenje sportom. Ja sam bila u toj situaciji. Puno mi je značilo kada sam u toku radnog vremena uspevala da istrčim dnevni trening. Da mi nisu to dozvolili, ne bih mogla da se takmičim ni za vojsku. Jer, ne bih imala vremena za treninge s obzirom na činjenicu da sam puno vremena provodila na poslu kao i do posla i nazad.

Koliko se deca u manjim sredinama, kao što je Apatin, bave sportom? Koliko su zainteresovana za atletiku?

Deca koja se bave sportom u manjim sredinama naravno da mogu biti uspešna, posebno kad u određenom gradu postoji kompleks objekata za taj sport. Atletika se, konkretno, sastoji samo od trčanja. Tu su još i tehničke dicipline. Mogu deca da treniraju na šetalištu, da izmerimo staze na putevima ili da nađemo mirno mesto u nekoj šumici gde ćemo da obavimo trening. Ali će biti i slabiji rezultati. Teško se takmičiti sa decom iz većih gradova koja treniraju na atletskoj stazi, imaju sve rekvizite, kao i opremu za skakačke dicipline, imaju precizno izmerenu atletsku stazu, a imaju i svlačionice. Možemo decu zainteresovati, ali će biti još više uspeha kada budu došli bolji uslovi. Atletika je jedan od bazičnih sportova, a dete svakako kasnije može da igra fudbal ili košarku, kao i da se bavi nekim drugim sportom. Atletika je kao dobar temelj visoke zgrade, a možemo reći da je podloga za sve sportove.