Pogled s apatinskih krovova: (Ne)zaslužena nagrada?

Piše u vestima Apatinu nagrada za inkluziju Roma. Jedini Apatin dobio nagradu na nekom od sastanaka EU. Apatin ima najmodernije Romsko naselje. Sve je to ok, i čast svima koji se trude da našim sugrađanima omoguće normalan život.
Pre neki dan mi je u susret išao čovek oskudnije odeven i raščupan i uhvatih se kako mislim da će mi sada prići i tražiti novac ili nešto drugo, ali je on samo prošao pored mene i usput rekao Dobar dan. To me je takođe podstaklo na razmišljanje šta mi, kao pojedinci radimo da bi svi bili jednaki? Da li osuđujemo ili pružamo ruku? Da li Romsko naselje treba da bude naselje ili treba svi zajedno da živimo? Inkluzija označava aktivno učešće u društvenom životu. A koliko smo na to spremni, svi? Ovo nije samo pitanje jedne nacionalne zajednice, već svih. Da li zagledamo nekoga kada čujemo da priča neki drugi jezik? Da li odmah pomislimo kako Romi kradu, lažu i priljavi su, da li odmah pomislimo da „šiptari“ smutljivci i sektaši a mađare ne volimo eto tako... Koliko nam je zapravo mozak isprljan predrasudama i koliko nam to stvara probleme prilikom uspostavljanja kontakta sa nekim „drugačijim“? Da li se uhvatite u situacijama kada vidite nekoga da odmah stvorite stav o njemu iako ga niste upoznali i jednostavno ne želite da ga upoznate? Tome doprinose i mediji. Možda to ni ne primetite, ali često kada je u pitanju neki zločin poput krađe ili tuče odmah se ističe nečija nacionalnost a s druge strane nikada nećete videti da je napisano „Srbin ukrao automobil“.
Ovde nije poenta ko čemu pripada već je lopov ukrao nešto. Takve priče propraćene pričama o tuči mladića koje se odmah napumpaju da su na nacionalnoj osnovi, odaljavaju jedne od drugih. Kao što moja baba kaže „u svakom žitu ima kukolja“ i to je jedino što je relativno, ne može ceo narod biti kriv zbog nečega. Postoji naravno loših primera koji nisu zaslužili šansu i pomoć, ali ako ćemo tako, postoji mnogo i „naših“ koji to ne zaslužuju.
Retki su slučajevi da međunacionalnih prijateljstava, ajde sa drugim nacionalnim zajednicama ali sa Romima baš retko i verujte mi da se iznenade ako započnete priču sa njima, a tu se hvalimo kako smo ih „inkluzirali“ u našu okolinu. Nije izgrađena kanalizacija i popločan put dovoljno da se oni osećaju kao deo jedne zajednice.
Ovo je uvek osetljiva teme o kojoj se priča samo kada se hvalimo kako smo tolerantni ali je pitanje da li i druga strana koju „tolerišemo“ misli isto to. Nema poente u ovoj priči osim da malo stanete i ne idete odmah negativnim stavnom prema nekom „drugom i drugačijem“.