Vikend koji je za nama bio je veoma poseban za nas Sonćane. Bio je 86-i po redu Grožđebal. Meni je to uvek inspiracija za neke zgodne uvrede na račun „dobre“ organizacije tog festivala, i načina na koji se sve to odigrava, ali ove godine se nešto zanimljivo desilo. Organizacija je stvarno bila dobra. Na priredbama nisam zaspao, kao i niko od ljudi oko mene. Videlo se oko osamdeset posto scene, što je odlično za uslove u Sonti kao i to što je početak kasnio samo 10 minuta što je stvarno do sada neviđeno. Sigurno neki rekord.
I tako, zbog dobre organizacije ja sam ostao bez teme za tekst.
To me nije obeshrabrilo. Ja sam otišao na internet i video jednu stvarno zanimljivu vest. Naime jedna žena iz Apatina, Smiljana Basta, je nedavno napunila sto godina. Ovom prilikom joj čestitam rođendan i želim joj zahvaliti zato što je mene naterala da razmišljam šta će biti kada ja budem imao sto godina (a naravno da ću živeti toliko). Tako da evo nekoliko stvari koje (ne)očekujem da se ostvare do moje stote i koje ja primećujem kod ljudi tih godina (ili blizu tim godinama):
1. Nikako ne želim postati matori profesor/ka
Iz očiglednih razloga. Svi imamo ili smo imali tog jednog profesora/ku koji je svake godine na još samo dve godine od penzije. On nekada i zaboravlja da je u školi, što se vidi po njegovom oblačenju i ponašanju. Sa učenicima ima „prijateljski“ odnos i stalno govori da se u njegovo vreme puno više radilo i puno više znalo. Naravno, na kraju karijere će se reći da je predavao 40 godina, ali neće se spomenuti da je od toga 20 godina slao decu po doručke u pekaru i upropastio 10 generacija dece. Znak da ste matori profesor/ka jeste kada slučajno zadremate usred časa, a niko to ne primeti, zato što vas niko ne posmatra.
2. Zabavniji starački domovi
Tim ljudima u staračkim domovima stvarno nije lako. Shvatam da bi oni samo pričali sa nekim i to je njima dovoljno. Oni žele da podele svoju mudrost sa nekim, ali ne može zato što su okruženi ljudima koji takođe žele da ih neko sluša, tako da na kraju sede u tišini, jedu puding i gledaju tv. Zato se nadam da će u vreme kada ja budem imao sto godina, neko doći na ideju da zaposli slušače. Nije toliko teška profesija, ne treba puno školovanja, a platu dobijaš u pudinzima. Šta više možeš poželeti?
3. Lakši način transporta
Starim ljudima je teško da se kreću samostalno, tako da im je potrebno neko malo zgodno pomagalo koje mogu poneti sa sobom i voziti se kada god požele. Nadam se da će ljudi izmisliti tako nešto... pa čekaj, to zapravo već postoji, samo što ga koriste bogati ljudi da bi pokazali kako su bogati. Ako ste jedan od njih, učinite i sebi i njemu uslugu i poklonite vaš haverbord nekom penzioneru.
4. Vokmaks patike i magnetne narukvice
Svako ko je malo zašao u godine ili je razmislio o kupovini ovoga ili poseduje jednu od ove dve stvari (verovatno i obe), ali meni se čini da to uopšte ne pomaže. Kako to zaključujem? Evo kako: Kada idem kod doktora i čekam u čekaonici, naravno sve je puno starijih ljudi i svi do jednog imaju ili magnetnu narukvicu ili Vokmaks patike, nekad čak i oba, a susretao sam se i sa Vokmaks magnetnim patikama. Oni svi čekaju na red kod lekara, a nose sva ta pomagala, znači... pomagala ne pomažu. Jednostano. Zato se nadam da će do moje starosti imati neka delotvorna pomagala koja funkcionišu ( stvarno funkcionišu a ne na osnovu placebo efekta kao ove stvarčice).
Najviše od svega očekujem da će za moj stoti rođendan i Smiljana napuniti svoj dvestoti, tako da zajedno odemo na puding.
NAPOMENA:
Svaka od ovih stavki ima i svoje izuzetke i stvari koje sam možda malčice preuveličao... To mislim ozbiljno.
