"Nije prošlo neprimećeno kod nas da je došlo do zabrane pecanja kod vas i moramo reći da nikako nismo zadovoljne tom situacijom. Već hiljadama godina živimo povezani sa čovekom na taj način što nas on hrani dok je naša uloga da sa vremena na vreme pošaljemo jednu žrtvu u ljudski svet. Ovaj sistem stvarno predstavlja simbiozu čoveka i prirode i ne vidimo zašto bi se to sada menjalo."- zbunjeno završava predstavnica Instituta za prava riba, Mokrica Smuđ (inače riba) sa kojom sam nedavno obavio intervju.
Verujem da je svačije detinjstvo bilo drugačije. Neki su se gađali blatom i kukuruzima, neki su sedeli za komjuterom, neki su vredno učili kako bi se za 10 godina ponovo vratili u školu kao profesori i iskaljivali bes na učenicima, ali nešto što nam je svima zajednička uspomena je pecanje. Ako nikada niste išli na pecanje nemate Stefanovu diplomu za detinjstvo, a ta ne može da se kupi (za male pare).
I sada su nam zabranili da pecamo. To je kao da su deci zabranili detinjstvo. Odnosno, to je kao i da su odraslima zabranili detinjstvo, zato što oni pecanjem bude dete u sebi.
Naime, zabranili su ga na glavnom toku reke Dunav zbog mresta. Da sam ja riba sigurno ne bih polagao jaja na sred strujnog toka pa da ih voda odnese. To je kao da se porađate na sred autoputa, dok auti zuje pored vas sa sto kilometara na sat. Tu se niko ne bi mrestio, pa zašto bi i ribe. One se zavuku u male mirne vode, korenje i granje gde polože jaja.
Takođe ću smatrati da je ova zabrana kriva i za to što više ne viđam rođake. Deda ne sme da peca, tako da neće više biti onih paprikaša koje on skuva kad upeca nešto, pa pozove celu rodbinu. Sada kad toga više nema moraćemo jesti nezdravu ribu sa ribnjaka ili još gore, ne jesti ništa, nego samo sedeti i pričati. Takođe mislim da nešto nije u redu sa dedom zato što je pustio ogromne brkove i jede samo kukuruz. Mislim da se pretvara u šarana.
Ako zaista želite da zaustavite smanjenje broja riba, donesite neki zakon o zabrani izbacivanja kanalizacije u reke, za koje mislim da je puno štetnije od pecanja. Pored toga mislim da treba da se pozabavite ovima koji ribi ne daju pravo na poslednji obrok pre smrti nego ih odmah pošalju na električnu stolicu (ribokradicama), na koje se posebno žalila riba Mokrica Smuđ tokom našeg intervjua.
NAPOMENA:
Ovo je samo moje mišljenje, a ne pokušaj da nekog uvredim, ali ako mislite isto kao i ja, mislim da ste u pravu, ali ako ne delimo isto mišljenje, bojim se da niste.
