Doterana i kada ide u štalu

Dok čekaju bolje dane, Aleksandar i Jasna Radovanović moraju da rade bukvalno od jutra do sutra. Zbog rata su izbegli iz Bosne u Srbiju, pa u Nemačku, a tamo su se upoznali u izbegličkom centru.
Jasna: Dok je u našoj domovini besneo rat, mi smo se zavoleli. Iako smo različitih veroispovesti, ljubav je bila jača od svega. Sin Zlatan nam se rodio 1996. godine. Imali smo mogućnost da biramo između Australije, Kanade i Amerike, a mi smo, zbog ljubavi prema domovini, izabrali da se vratimo u Srbiju. Nismo znali šta će nas dočekati, ali smo, najviše na moju inicijativu, 1997. spakovali stvari i vratili se u Srbiju.
Aleksandar: Dok smo bili u Nemačkoj, kupili smo kuću u Bačkom Petrovom Selu, koju smo potom prodali, a pare smo uložili u adaptaciju kuće u Apatinu. Sagradili smo veliku štalu i svinjce, i odlučili da se bavimo stočarstvom.
Jasna, vi ste završili školu za mašinskog tehničara. Da li ste nekada radili u struci?
Jasna: Imam i kurs za frizera i za krojačicu. Ali, nažalost, nemam ni dana radnog staža. Najveći problem je to što nemam regulisano državljanstvo.
Ni posle devet godina još niste ostvarili to pravo?
Jasna: Još 2002. godine podnela sam zahtev za državljanstvo. Suprug je išao u MUP Srbije u Beograd i predao kompletnu dokumentaciju. Ali, rekli su nam da je za dobijanje državljanstva potrebna prijava boravka, a to ne može da se uradi bez državljanstva. Šetali su nas od Beograda do Apatina, od šaltera do šaltera, i tako mesecima. Sve se iskomplikovalo. Bez državljanstva ne mogu da ostvarim nikakva prava, ni zdravstvenu zaštitu, a ne mogu da se prijavim ni na biro. Deca, takođe, ne mogu da ostvare dečji dodatak.
Kako vam ide stočarstvo, da li ste se navikli na taj posao?
Jasna: Sve životinje, osim žirafe, prošle su kroz naše dvorište. Gajimo bikove, krave, ovce, konje, svinje, zečeve, živinu… Trenutno imamo jednog konja i ždrebe, tu su i krave, bikovi, tri jagnjeta, koja hranim mlekom na flašicu, a imamo i dosta pilića.
Aleksandar: Godišnje utovimo oko 16 bikova, nešto prodamo, a nešto je za naše potrebe. Stalno sam u traktoru, na njivi ili u šumi. Gde god može da se zaradi koji dinar – tu sam.
Kada počinje i kako izgleda vaš radni dan?
Jasna: Ustajem u 7.00 sati. Prvo se našminkam, to je obavezan ritual pre svih poslova. Volim da budem doterana i kada idem u štalu, i kada kuvam ručak, ili prodajem proizvode na pijaci. Oblačim radno odelo, čizme i prvo čistim štalu i nahranim stoku. Pomuzem krave i spremam hranu za životinje. U međuvremenu, uvek neko od mušterija dođe po mleko ili sir. Usput, uradim nešto i u bašti, skuvam ručak, pospremim kuću. Uveče opet odlazim u štalu i sve ponovo: čišćenje, hranjenje, mužnja. Nemam radno vreme, nema ni vikend, a ni praznik.
Da li pored toliko obaveza imate bar malo vremena za odmor i za sebe?
Jasna: Mi smo jako druželjubiva porodica. I pored svih obaveza, nađemo vremena za prijatelje. Kod nas je uvek puna kuća, veselo je, svi su dobrodošli. Posle napornog dana, najlepše je opuštanje uz televiziju, neku dobru knjigu ili kartanje sa društvom.
Da li od proizvoda koje prodajete može da se zaradi?
Jasna: Uvek ima svežeg mleka. Domaće mleko sama sirim i pravim basu i sir. Imam redovne mušterije koje dođu kod nas u kuću i kupuju, a pijačnim danima prodajem na apatinskoj pijaci. Na početku je bilo isplativo, a danas su sve gora vremena i sve se manje isplati. Ništa mi nije teško, samo kada bi država bar malo brinula o nama, običnim ljudima.
Da li ponekad zažalite što ste se vratili u Srbiju?
Jasna: Ne razmišljam šta bi bilo da smo ostali. Ko zna šta bi se desilo da smo ostali? Srećna sam, jer imam lep brak, imam zdravu, divnu decu. Stariji sin Zlatan ima 15 godina, dobar je đak i trenira košarku, dok mlađi, desetogodišnji Zlatko, trenira fudbal. Najvažniji su mi moja porodica, posao i prijatelji.

L. Orlić