Dve Amerikanke na Dunavu: Eva i Bet putevima predaka do Apatina

U grupi od stotinak stranih turista poreklom iz ovih krajeva koji  su posetili Apatin, su i dve dame stigle preko okeana. Svaka ima svoju životnu priču, ali Bet i Eva imaju jedno zajedničko. Put ih je doveo na mesto odakle su njihovi preci. Bet Tolfri iz Kalifornije je potomak nekadašnjih Apatinaca koji su u Ameriku „trbuhom za kruhom“ otišli još daleke 1908. godine. Ona je treća generacija, i do sada je samo iz priča starijih slušala o Apatinu, tamo negde u Srbiji. Ovoj rođenoj Amerikanki se postepeno nametala želja da jednom vidi taj Apatin. Taj put je videla preko Udruženja Nemaca u Americi gde je imenovana za predstavnika udruženja zaduženog baš za Apatin. Prvi dolazak u ovu sredinu je doživela sa malom „rezervom“, na osnovu priča koje kruže po svetu o Srbima kao lošim momcima. Taj prvi dolazak je razbio sve predrasude. Oduševila se gradom i ljudima i evo je po treći put.
- Ovde se predivno osećam. Svi su tako ljubazni i uvek su tu da pomognu ili pruže neku informaciju. Na pitanje šta joj se najviše sviđa kratko je rekla: - fiš... A na pitanje hoće li opet doći oduševljeno: - Jeees...
Potraga za porodičnim korenima je u Apatin dovela i Evu Kinzel iz Ilinoisa. Ona je rođena ovde 1951. godine, ali samo dve godine kasnije sa porodicom je krenula „preko bare“. Pre 13 godina se prvi put vratila u rodni grad i evo je opet.
- Moj otac je imao restoran na somborskom putu. Želja me je vukla da ponovo vidim to mesto. Otišla sam, a sadašnji vlasnici kuće su me lepo dočekali, ugostili i pozvali da ponovo dođem. Ja taj osećaj ne mogu opisati.
O Apatinu i Apatincima ima samo lepe reči. - Iako sam kao mala otišla, srce mi kaže da sam među svojima, kaže Eva. Pričale su naravno na engleskom, sporazumevali smo se preko prevodioca, ali ljudska toplina koja je izvirala iz ove dve dame je izbrisala sve barijere, pa i te – jezičke.