Legenda zvana Gigo: Živeo za pesmu, umro uz pesmu!

Tragom priče o legendarnom Željku Kljajiću Gigi, spoznali smo značenje ljubavi u malo drugačijem svetlu. Sama najava priče o ovom posebnom čoveku, izazvala je ogromno interesovanje. Pregršt divnih komentara, veliki broj ljudi koji ima istu emociju, a koju izaziva sećanje na jednog i jedinstvenog, našeg komšiju iz Prigrevice - Gigu.
Nikada nije saznao ko mu je bio otac. Kao dete živeo je vrlo skromno, sa majkom i tetkom, a imao je i ujaka negde u Bosni sa kojim su održavali kontakt.



Majka mu je radila u Kudeljari, bila fizički radnik sa malim primanjima, ali je Gigo, iako bez ijednog razreda škole, bio izuzetno snalažljiv. Prosio je, uglavnom u Apatinu, ali na vrlo dopadljiv način. Ženama je govorio da su lepe, "iz rukava" izvlačio more pripremljenih komplimenata. Podjednak šarm koristio je i kada su muškarci u pitanju. Prosto je bio mio, uvek dobro raspoložen, nasmejan... Bilo je teško odbiti ga i nekako je uvek znao izvući poneki dinar od svakog. Interesantno je bilo to da se u novac nikad nije razumeo. Raspoznavao ga je i slagao po bojama. Crvena, zelena, žuta... Imao je "štekove" u garderobi gde je držao pare, nikad nije bio bez dinara.
Znali smo od ranije da je Gigo obožavao da ide na svadbe. Verovatno je bio rekorder sa brojem svatova u kojima je bio. Ali kad nam je njegov sugrađanin i neko ko ga je jako voleo pokazao njegove lične fotografije, bili smo zapanjeni brojem onih na kojima je sa mladencima.



Gotovo da nema neveste u apatinskoj opštini sa kojom za svog života nije plesao.



Bez poklona se retko mogao videti na veseljima.
Ono što smo saznali je da svadbe nisu bile jedine fešte na kojima se Gigo mogao videti. Išao je on i na ispraćaje u vojsku, na zakletve, rođendane...



Obožavao je decu. Među svojim fotografijama imao je mnogo onih sa decom. Iz komšiluka, iz susednih ulica, iz okruženja. I deca su volela njega. Valjda su osećala tu dobru energiju koju je odašiljao.



Nakon što su mu mama i tetka umrle, jedna za drugom, u roku od godinu dana, cela Prigrevica je brinula o njemu. Svako po malo, ko je koliko mogao. Uvek je gde imao da pojede, popije, obuče se. Bio je mezimac sela. Ono što je Prigrevčanima posebno drago je činjenica da su ga i Apatinci srčano prihvatili. Obožavao je da bude među ljudima, da se druži, bio je pun ljubavi, one dečije, najiskrenije. Jedno vreme, a nakon što je ostao sam, bio je smešten u prihvatilište u Jabuci. Čak je jednom odatle doveo devojku, takođe korisnicu prihvatilišta i to je bio jedini put da je viđen sa nekom ženom. Iz Jabuke je stalno bežao u Prigrevicu i Apatin, prosto nije mogao bez svojih prijatelja, poznanika, komšija... Onda je Centar za socijalni rad odlučio da ga preseli u Dom za stare i penzionere u Apatinu, jer drugačije nije moglo. U pomenutom domu proveo je poslednjih šest godina svog života. Najpre mu je majka tu boravila nekoliko meseci pre smrti. On ju je stalno posećivao. U Domu za stare kažu da su njih dvoje bili jako vezani. A od dana kada je postao korisnik Doma, pa do svog poslednjeg dana života, i tamo je bio omiljen, kako među korisnicima, tako i među zaposlenima. Tamo su nam rekli da je bio srčani bolesnik, jedno vreme čak i hospitalizovan u bolnici, ali i odande je stalno bežao i vraćao se svojoj Prigrevici i Apatinu. Bio je poslušan, redovan na svim pregledima, pratio savete lekara. Čak postoji anegdota kako se jednom prilikom pojavio u Apatinu, izlazeći iz autobusa i noseći bicikl. Kada su ga pitali šta će mu to, samo je odgovorio da mu je lekar savetovao da mora da prelazi veću kilometražu ne bi li smršao i bio zdraviji.
Na njega se, kažu u Domu, nikad niko nije žalio. Bio je prepoznatljiv po tome što se uglavnom smejao, a obožavao je i da se šali.



Ono po čemu su ga svakako svi znali je njegova ljubav ka pesmi. Nema veselja na kom nije otpevao svoju omiljenu pesmu: "Dijana, ljubavi." Zapravo je, kažu, nju jedinu znao napamet. A kada bi mu šeretski podvalili da peva neku drugu, svaki čas je, ne sklanjajući mikrofon sa usta, zapitkivao: "Kako ide dalje? Kako ide dalje?" I svi su se slatko smejali. Umro je na jednom veselju u Prigrevici, sa sve mikrofonom u ruci. Samo je pao. Srce ga je izdalo u četrdeset prvoj godini. Kažu da se ne pamti veća sahrana u Prigrevici. Kolone iz Apatina, gotovo svi iz sela, iz okolnih mesta. Retki su ljudi kao što je bio naš Gigo. Srčani. Iskreni. Vedri. Laka mu crna zemlja. Neka počiva u miru.



Posebnu zahvalnost dugujemo Bogdanu Matiću - Ćuti iz Prigrevice, Domu za stare i penzionere Apatin, direktorki Slađani Živkov i glavnoj medicinskoj sestri Slavici Cvijić, kao i Branislavu Ristovskom iz Apatina. Bez njih ovog teksta ne bi bilo.