Nasilje nad roditeljima: Bruka teža od šamara

Stotine građana mimo zakona smešteno na psihijatriji, na posredan način otvorilo je tabu-temu: deca sve češće svoje roditelje proglašavaju ”ludim” da bi se domogla imovine i novca. Po pravilu, pre tog čina sledi nasilje u porodici u kojoj oni roditelje tuku i maltretiraju. Naime, najveći broj zlostavljača starih, koji danas izdržavaju decu koja su bez posla i perspektive i u produženom porodičnom gnezdu, njihovi su vlastiti sinovi i kćeri. Fenomen nasilja dece nad roditeljima sveprisutan i u porastu, ali se o toj pojavi ne priča jer se i sami roditelji stide da o tome govore misleći da su pogrešili u vaspitanju deteta. To je ujedno i razlog zbog kojeg ćutke podnose smeštaj u neku od psihijatrijskih ustanova iako nisu bolesni i tamo im nije mesto. Lakše im je da ćute zatvoreni u četiri zida psihijatrije nego da javno progovore da ih vlastito dete maltretira i tera od kuće. Istraživanja su pokazala da su roditelji, posebno stariji, žrtve psihičkog, a delom i fizičkog zlostavljanja. Nešto više od pet odsto starijih od 65 godina trpi surovo porodično ugnjetavanje. Žrtve su najčešće žene starije od 75 godina s mentalnim ili fizičkim problemima, a polovina nasilnika su ne sinovi, već ćerke i snahe. Nasilnici nad roditeljima najčešće imaju između 35 i 45 godina i u finansijskim su problemima. Neki su ostali bez posla, drugi ne dobijaju redovno plate pa pokušavaju da se dokopaju majčine ili očeve penzije, a ako im to ne pođe za rukom, sledi šikaniranje, batine, izgladnjivanje, uskraćivanje lekova ili smeštaj u neku ustanovu. Oni “silom” teraju roditelje u staračke domove koji su neuslovni ali jeftini, ili psihijatrijske ustanove jer im tako ostaje deo novca od penzije i imovina koju, često, vrlo brzo prodaju. Ima i slučajeva da deca žele da se reše roditelja da bi imala samo za sebe stan ili kuću jer ne mogu da žive zajedno sa starijima, a nestrpljivi su da čekaju da oni prirodno umru. Ima, takođe, i one deca koja nisu spremna na to da se staraju o starim i bolesnim roditeljima zato što nemaju novca, vremena ili dovoljno ljubavi, a žele njihovu imovinu. Najlakše rešenje – jer to najmanje košta – jeste da ih proglase ludim i smeste u neku ustanovu gde ih, po pravilu, ne posećuju niti hoće da znaju šta se s roditeljima događa. Zbog toga ima i primera da psihijatrijske ustanove žele da otpuste pacijente jer više nema nijednog razloga da budu tamo smešteni, ali da oni nemaju gde da odu jer su im deca otuđila stan ili kuću a penzija je mala da bi platili smeštaj u staračkom domu. U tim situacijama oni silom prilika ostaju na psihijatriji koja se tako pretvara u socijalnu ustanovu, a ne zdravstvenu u koju dolaze oni koji su stvarno bolesni i kojima treba stručna pomoć.