Švaba se sa Hrvatima druži na srpskom

Osim po proizvodnji brodova, cigli, crepa, korpi i nameštaja od pruća, te, naravno, alasima Apatin je do Drugog svetskog rata bio poznat i po izradi muzičkih instrumenata, pre svega duvačkih, ali i violina i orgulja. Na brodu koji nedavno bacio sidro u gradskoj luci, među blizu 150 putnika; jedan markantan gospodin je privlačio posebnu pažnju. Okružen sa tri žene, dve mlađe i jednom nešto starijom, koje su ga brižno pazile, na obalu je izašao Franc Klajn Vanza, legenda muzičkog života Apatina, u kom je rođen 1913. Karijeru započeo je na orguljama u crkvi Srce Isusovo, bio član Salon orkestra, a njegov Vanza bend nastupao je i u mnogim mondenim turističkim mestima duž Jadranske obale.
- Da sviram naučio me je jedan majstor u Apatinu i čim je crkva osvećena odmah sam seo za orgulje. Davao sam i časove violine učenicima, sve dok krajem 1936. nisam pozvan u vojsku. Regrutovan sam kao redov muzičar u Kraljevu gardu i u njenom orkestru bio prva violina. Tu sam proveo 18 nezaboravnih meseci. Svirali smo na praktično svim državnim svečnostima, a u Bukureštu i pred kraljom Karolom - s ponosom se seća maestro.
Mešutim, Drugi svetski rat skroz mu je poremetio ne samo karijeru, već i čitav potonji život. Krajem 1944. sa celom porodicom, suprugom Rosinom, dve ćerke i sinom interniran je u zloglasni logor Gakovo, a odanede prebačen u ništa bolji Kruševlje.
- To su bili baš teški dani, ali smo nekako preživeli - priča Klajn. Pred raspuštanje logora došla je komisija koja je odlučivala gde će ko. Pošto sam deci davao imena koja su mogla da se podvedu pod mađarska, jer ona klasična nemačka mi se nikad nisu dopadala, vraćeni smo u Apatin. Ljudi iz komisije su očigledno bili ubeđeni da smo Mađari. Mada smo sačuvali glave, nismo se imali čemu radovati kad smo se vratili u kuću. Bila je potpuno opustošena, do poslednjeg komada nameštaja sve je razvučeno.
U Apatinu je ipak nastavio da muzicira i ubrzo se zaposlio u muzičkoj školi kao nastavnik violine. Uporedo je svirao i orgulje u crkvi, što se uopšte nije dopadalo tadašnjoj vlasti.
- Direktor škole mi je postavio ultimatum biram između crkve i škole, u a kako sam morao da prehranim prodoicu odustao sam od orgulja.
U novembru 1954. Klajnovi su se odselili u Nemačku, gde ih je čekala višegodišnja neizvesnosti. Selili su se od logora do logora koji su uspeli napustiti tek kada je prijatelj garantovao za njih i obezbedio im kuću i posao. Sa porodicom živi u Darmštatu a u Apatinu je od boravio samo nekoliko puta. Priznaje kako češće odlazi u Vrnjačku banju i Rogašku slatinu, za koje tvrdi da su doprinele njegovoj dugovečnosti, pa će za koji dan proslaviti 70 godina braka sa svojom Rosinom.
Tokom todnevnog boravka u rodnom mestu, zajedno sa ostalim, daleko mlađim putnicima, obišao je sva mesta predviđena programom. Iako u 99. godini nigde nije zastajao, niti tražio vanredni preh. Mimo grupe posetio je lokalnu muzičku školu a ispunila mu se i želja da na orguljama prati misu zahvalnicu, koja je za sve goste držana u crkvi Uznesenje Marijino, jer hram, u kome je nekada svorao, više nema orgulje. Nije mu smetalo ni to što se do klavijatura morao penjati uskim strmim stepenicama. Inače, violinu odavno ne svira, kao ni harmoniku. Mnogi su zapucali u Srbiju samo da bi sa Vanzom obišli njegov zavičaj, ali su mu se radovali i mnogi vremešni bivši sugrađani. Neki su prve note naučili baš od njega, a naročito talentovani imali su časta da zasviraju u njegovim ansamblima. Susreti sa njima su bili naročito dirljivi i her Franc nije krio koliko je tronut.
- Ceo život bio sam srećan. Eto i oženio sam se srećom - aludira vazda duhoviti Klajn na devojčko prezime svoje supruge. - Dolazak u zavičaj opet me je vratio u mladost i kako onda da razmišljam o tome koliko godina imam i koliko mi je još preostalo.
Razgovorama na nemačkom i srpskom jeziku, koji još uvek dosta dobro govori, istina u nešto arhaičnijoj varijanti, ali ne i njegovi najbliži.
- U porodici govorimo nemački. Deca su bila mala i zaboravila su i ono što su znala od srpskog, kao i supruga. Međutim, ja i dalje redovno idem u kafanu, gde se sa mojim drugarima Hrvatima sit ispričam na srpskom.
Jelisaveta Prelčec