Apatinac Jandrija Rajić ima 82 godine. Znaju ga svi kao vrsnog ribolovca koji je to potvrdio i titulama najpecaroša u dve, za njega zlatne 1990. i 1991., godine. Bilo je i većih ulova kao naprimer 1996. godine.
- Kad smo merili tog soma desio se nesporazum oko vage jer smo pri ruci imali vagu od "samo" 50 kila. Oko me nikad varalo nije u životu i tvrdim i sad da je taj som težio bar 70 kilograma, kaže Naca kojeg po ovom nadimku znaju baš svi.
Iako je već zagazio u devetu deceniju, to se kod njega ne može primetiti. Ova krepka starina i danas sa punim žarom otklanja mnoge kvarove, kaže da i sad može da odradi besprekorno bar 20 zanata, a drvo, metal, kamen, cigla ili bilo koji materijal za njega su isto, i u svim tim zanatskim vodama i danas u devetoj deceniji "pliva sve stilove". Ima on i svoj originalni proizvod, sve ostalo što kupujemo pred dolazask zime je samo bleda kopija. Naravno, reč je o ribežu za kupus. Ovo što pravi Naca nema nigde na svetu. On to s ponosom i pokazuje. Ribež za kupus koji on napravi ima sigurnu garanciju sto godina, pa i više, ali da sad baš ne preterujemo.
- Isključivo pravim ribež od javora, i tako sastavljen i uklopljen iz više delova garantujem da ne može da ga rastavi bilo šta, ponosno priča Naca. Tu on spominje i za njega stručne termine poput "cinkovanja" za drvo, i "lasni rep" za metal. Ko se razume, znaće o čemu je reč. Da sve ovo nisu samo prazne priče, mogu potvrditi i pojedini Apatinci koji poseduju Nacin ribež napravljen pre 60 godina, i koji je i dalje kao nov.
Dok pravimo priču o ribežu, jedinstvenom u svetu, u razgovor se uključuje i jedan Apatinac koji je preko okeana otišao pre 35 godina, ali kao da i nije. Apatin je bio i ostao njegov centar sveta. Nikola Kolundžija je u Australiji od 1983. godine, ali se Apatinu stalno vraća. Saznajemo da je tamo daleko organizator mnogih humanitarnih akcija, a u hram kraj Dunava su ugrađeni i plodovi tih njegovih aktivnosti. Čika Naci je iz Australije poslao jedan iskren i originalan poklon koji Jandrija nikad nije koristio, ali ga čuva kao vrednu amajliju - pištolj za silikon sve sa posvetom. Tom poklonu cene nema.
Evo nas i do centralne teme ove priče. Fudbalsko prvenstvo sveta tek što je završeno, sležu se utisci, a tu Naca itekako ima šta da kaže. Prati fudbal od malena, a iako u poznim godinama njegov mozak radi besprekorno, pa je tu precizno složen i poseban folder samo za fudbal. Kao da je juče bilo, priča o Moši Marjanoviću, najboljem golgeteru kraljevine Jugoslavije, pa najboljem beku dr. Milutinu Ivkoviću. Pa onda ređa Bekenbauera, Zelera, Milera, Čarltona, Bobrova. Prelazi i na ove terene:
- Bek Partizana Bruno Belin je bio gospodin čovek, i nikad u karijeri nije dobio ni žuti karton. Savo Antić je na utakmici Crvena zvezda - OFK Beograd postigao gol rukom. Sudija je priznao pogodak, ali je sam Antić otišao do sudije i priznao, čime je poništen pogodak. Bila su to druga romantičnija vremena, koja ne mogu da se vrate, ističe Naca, i dodaje :
- Svaka čast reporterima, ali današnji uglavnom nemaju prolaznu ocenu. Vredan pomena je pokojni Korać koji je imao svoju prepoznatljivu priču, a pre njega neprevaziđeni Radivoj Marković, pa Mađar Sepeši i Mladen Delić. Tad je cela bivša Jugoslavija sedela kraj radio aparata i sa uživanjem pratila radio prenose, priseća se Jandrija ističući da je decenijama "upijao fore" pokojnog Radivoja Markovića, pa se dešavalo da sedne za ručak i počne "svoj" prenos.
- Evo, imam 82 godine, ali izazivam na crtu današnje reportere. Verujem da i sad mogu mnogo bolje, slikovitije i toplije da odradim prenos nego što to oni danas rade, završava svoju priču Jandrija Naca Rajić. Ušao čovek u devetu deceniju, a kao da nije. Ima on još dosta toga da kaže i pokaže.
