Voleli bismo da imamo bicikl i kadu

Najveća radost petoro dece porodice Petrovski iz sela Svilojeva kod Apatina, Angele (10), Anite (11), Kristine (12), Roberta (15) i Violete (18), bila je kada su pre osam meseci zahvaljući dobrim ljudima i lokalnom svešteniku, dobili struju i vodu. Kažu da bi bili presrećni kada bi imali kupatilo i bicikl, piše Blic.



Za razliku od vršnjaka, život četiri sestre i brata Petrovski prepun je oskudice i velikih želja za običnim stvarima.


- Mi nemamo posebnih želja osim da imamo jedan bicikl i digitalni fotoaparat, da možemo zajedno da se slikamo kako se po selu vozimo - kaže Anita, a najmlađa

 

Angela dodaje:
- Brat Robert će nas naučiti da ga vozimo.
 

Robert pokazuje na stari kompjuter koji već duže od godine ne radi.

- Računar koristim samo u školi. Ponekad me drugovi pozovu da igramo igrice i onda sam najsrećniji - kaže Robert.
 


Za najstariju Violetu, novi život je počeo kada je upisala srednju školu u Somboru.
 

- Imam besplatan prevoz i učim za kuvara. Želja mi je da što pre završim školu,

zaposlim se, pomognem sestrama i bratu, da oni jednog dana budu svoji ljudi sa porodicama u blagostanju - govori Violeta, dok nam pokazuje kako se paprikaš može skuvati bez mesa, a da u loncu bude dovoljno čorbe za sve.
 

Sedimo sa njima za stolom sa kockastim najlon stolnjakom, uz „smederevac“, u kojem vatra gori samo kad se kuva. Otac skuplja granje u džakove u obližnjoj šumi, a soba u kojoj sedimo i pričamo sa ovom decom je kuhinja, dnevna, i spavaća soba roditelja. Ovu decu život je naučio da i u nemaštini budu veseli, i što je najbitnije zdravi.


Njima je mesni sveštenik Karolj Orčik obezbedio prošle godine da im se uvede struja, a mesna zajednica da dobiju vodu do česme u dvorištu, a čistačica iz škole im je dala kuću na korišćenje. Za život porodice Petrovski sve su ovo bili veliki i radosni događaji koje ne zaboravljaju da pomenu.
 

Život uz sveće i bez vode je prestao, ali u trošnoj kući, sa naherenim krovom, oronulom fasadom, i dalje je težak, ali je znao biti i teži, od kada su se majka Lidija i otac Robert, doselili u Svilojevo, tragajući za nadničarskim poslom.
 

- Seljakali smo se, živeli kod gazda, čuvali im stoku, radili u njivama. I sada nadničarimo u sezoni, ali je zima najteža. Ogrev nemamo. Samo da prezimimo i da nam deca završe škole - više za sebe priča majka Lidija.
 

- Navikli smo u nadnicama ćerka Violeta i ja da tokom leta i jeseni zaradimo koji dinar. Radile smo metvice, brale povrće, uspevali smo od tih dnevnica da skupimo pare za veš-mašinu. Nastavićemo dalje da svakog leta kupimo po jednu stvar koja nam nedostaje - kaže Lidija.




Porodica u kojoj su deca, uprkos siromaštvu, stalno nasmejana, nada se da će uspeti da ostvari trenutno najveću želju.
 

- Ne tražimo milostinju, ne bežimo od posla, ali uz malu pomoć, mogli bismo da napravimo kupatilo, to je deci najpotrebnije - kažu Petrovski.
 

Porodica dobija od države preko Centra za socijalni rad 15.000 dinara mesečno, a za decu ukupan dečji dodatak od 9.000. Olakšavajućim vide to što deca imaju besplatnu užinu u školi.
 

- Parče hleba sa marmeladom uz topao napitak popuni stomak i mi smo zadovoljni - kaže Anita.