Znamo li se ponašati u prirodi?

Prvomajski praznici nikad nisu bili bliže, Dunav je konačno u fazi opadanja a Vojvodinašume su dozvolile kamperima da postave šatore na stara mesta. Ako izuzmemo komarce možemo reći da je sve baš onako kako smo želeli.



Dobro, zakone smo pobedili, praznici nam sleduju jer živimo u "državi praznika" a priroda nam je izašla u susret. Od tri nabrojane stavke, treća je najmoćnija, ona se za sve pita i njoj najviše dugujemo. Krajnje je vreme da pokažemo zahvalnost prirodi, skloništu u koje bežimo od svakodnevnih obaveza i stresa.

Većina nas zna da razgradnja jedne plastične flaše u prirodi traje između 100 i 1000 godina, znamo i da razgradnja plastičnih kesa ne traje ništa manje a takođe znamo i da će Dunav sav otpad koji u njega bacimo to odneti nizvodno kao "razglednicu" iz Apatina.



Sve to mi znamo ali se i dalje odnosimo prema prirodi kao da je neiscrpna, kao da je možemo iskorištavati do "besvesti" bez da se zapitamo da li mi nešto za nju možemo učiniti. Da može govoriti, verovatno bi nam poručila da ne moramo ništa uraditi za nju već samo da ne radimo ništa protiv nje.

Javno komunalno preduzeće će i ove godine obezbediti kontejnere u blizini mesta koja izletnici i kamperi posećuju, dovoljno je samo da umesto u vodu, žbun ili pesak, sve ono što nam ne treba bacimo u taj kontejner i bićemo sigurni da smo dali svoj doprinos očuvanju prirodnih lepota kojih je na žalost sve manje.



Stara indijanska poslovica glasi: "Prirodu nismo nasledili od pradeda, već smo je posudili od unuka."

Znamo da će većina vas, čim dođe u svoj kamp, zaboraviti da tu prirodu, u kojoj smo, treba paziti a ne razbacivati otpatke po njoj. Izdvojite 100 dinara, kupite kese za smeće i kad se otreznite odnesite ih do najbližeg kontejnera. Nije teško biti fin!