Sa osmehom se izborila za svoj život

U Društvu za dečiju i cerebralnu paralizu iz Apatina su ponosni na prvog diplomca iz svojih redova Branku Čučilović iz Prigrevice koja je uprkos invaliditetu uspela da završi srednju Građevinsku školu u Apatinu, dođe do Pedagoškog fakulteta u Somboru, i ostvari svoj san da diplomira u roku, sa dobrim ocenama. Preostao joj je jedan ispit i odbrana diplomskog ali i to će obaviti do oktobra ove godine, a tada će za nju nastupiti novi život. Branka je pre 23 godine rođena u Glini, u Hrvatskoj kao i njen stariji brat, koji kako kaže nije išao dalje u školu, jer su za njega ratna događanja i izbeglištvo bili preteško breme. Mlađi brat je završio automehaničarki zanat, a mlađa sestra završila je šesti razred osnovne škole u Prigrevici. Sa majkom Marijom, tatom Draganom i braćom Brankom i Radovanom i sestrom Radmilom, Branka živi ne tako lepe izbegličke dane jer niko u porodici ne radi, roditelji uhvate neki sezonski posao, a njoj je još teže jer je invalid, otežano hoda jer je još prilikom rođenja istegnuta tetiva na levoj nozi. I pored svih nedaća koje su ih snašle, roditelji su nastojali da Branki olakšaju život.
Prvu operaciju tetiva zbog kojih joj je bilo potpuno ugroženo kretanje na levoj i desnoj nozi je imala u šestoj godini. Drugi put je imala operaciju samo na levoj nozi koja je kraća za cantimetar kada je pohađala peti razred osnovne škole.
- Poslušala sam dr Filipovića, sa Instituta za majku i dete u Beogradu, koji me je operisao, da samo izdržim, da se što više bavim plivanjem i sportovima koje mi zdravstveno stanje dozvoljava. Nisam se predavala. Otežano se krećem ali hodam, to je najvažnije - kaže Branka, dok sa Društvom za dečiju i cerebralnu paralizu, hrabri svoje prijatelje da istraju u borbi protiv bolesti i poručuje: “Kada si bolestan, ne treba da se zatvoriš u kuću. Ideš napred, nađeš zadovoljstva u svakodnevnim sitnicama, druženju, čitanju, radionicama za invalidnu decu, sportu”, poručuje ova hrabra devojka, koja se retko viđa bez osmeha na licu. Osmeh nisu mogla da pomute ni dobacivanja na ulici niti zavist što uprkos svemu nastoji da se izbori za svoj život.
- Nisam želela da nastavim školovanje znajući da roditelji nemaju novca, ali na nagovor drugara iz Udruženja i predsednice Marije Bogić polagala sam prijemni na Pedagoškom fakultetu. Novac za školarinu na prvoj godini obezbedila mi je jedna beogradska firma koja se javila nakon napisa u novinama, a bilo je i drugih koji su pomogli. Želela sam da upišem smer razredne nastave za decu sa posebnim potrebama ali to mi nije uspelo jer nisam u mogućnosti da se bavim sportskim vežbama koje su tražili. Sada završavam Pedagoški fakultet, za školskog bibliotekara. Prvu godinu sam upisala kao samofinansirajući student, a da bih opravdala poverenje onih koji su me podržali u roku sam položila sve ispite i već na drugoj godini upala sam na budžetsko finansiranje. Opština Apatin mi je takođe dodelila stipendiju i plaćala prevoz do Sombora - kaže Branka i dodaje da joj je Centar za socijalni omogućio da se pristojno opremi za apsolventsko veče.
- Nadam se da će dobrih ljudi uvek biti za obolelu decu kao što je bilo za mene. Verujem da ću i ja moći pomagati mladima, članovima Društva za celebralnu i dečiju paralizu da više veruju u sebe i svoje mogućnosti. Ostaću dalje u Društvu za dečiju i cerebralnu paralizu i uz predsednicu Mariju Bogić koja je mene potakla da sve ovo postignem - govori Branka uz osmeh dodajući da veruje da će dobiti posao kada diplomira i već sada se raduje radom sa decom.

Izvor: Dnevnik