Iz ugla srednjoškolca - "Nezainteresovanost mladih"

Kada sam pre četiri godine postala srednjoškolka, bila sam prijatno iznenađena sekcijama koje su u to vreme postojale u gimnaziji. Aktivno su radile i dramska, i literarna, i recitatorska sekcija, učenički parlament se sastajao redovno, pokrenuta je humanitarna sekcija, a bio je tu i školski hor. Učenici su bili uključeni u različite stvari, organizovale su se žurke i maskenbali, pripremane su priredbe i predstave i na taj način je postojao život u školi i pored nastave.
    Danas je situacija znatno drugačija. Literarci više ne pišu. Bar ne u okviru sekcije. Dramska je svoju poslednju predstavu izvela 2008. godine. Parlament se nije sastajao već duže vreme. Čini mi se da ovogodišnji prvaci do nedavno nisu ni znali da u školi postoji takvo šta, makar i na papiru. Poslednja žurka u njihovoj organizaciji bila je totalni fijasko kada je u pitanju posećenost. Nekolicina recitatora se okupi pred takmičenje, a nakon toga sve zamre. Članovi hora su uglavnom prvi i drugi razred, tako da ne znam da li još uvek važi pravilo: ko želi 5 iz muzičkog, mora na hor. Primetim jedino da svake godine otpevaju „Svetosavsku himnu“ za školsku slavu, no čini mi se da drugih nastupa sem tog nemaju. Ipak, iz humanitarne sekcije razvilo se udruženje koje još uvek aktivno radi.
    Kako su starije generacije odlazlie, tako se situacija menjala. Sve je manje bilo zainteresovanih za bilo kakav vid aktivizma. Uzaludni su bili pokušaji dramske da se održi. Na prvoj audiciji nije se pojavilo dovoljno kandidata. Sledeće nije ni bilo. Zbog nedolaska članova, parlament nije mogao da funkcioniše. Kao po nepisanom pravilu, maturanti su oduvek izbegavali sastanke. Zatim se to prenelo i na treću godinu, dok na kraju nije ostala nekolicina zainteresovanih koji sami nisu mogli da pokrenu nešto.
    Zaista ne razumem šta se to dešava sa mladim ljudima danas. Čast izuzecima, ali većina je nezainteresovana za neke dodatne aktivnosti. Svi savršeno umeju da se žale kako se u gradu ništa ne dešava, kako nema sadržaja, ali retki preduzimaju korake kako bi se to promenilo. Zar je moguće da se toliko nema vremena? Da li stvarno očekuju da se takvi problemi reše sami od sebe? Da li je nedostatak ideja u pitanju? Ili samo nedostatak volje?
  Možda ne možemo da promenimo ceo grad, ali za izmene na nivou škole smo sposobni. Tamo se naš glas može čuti. Bitno je samo koliko smo spremni da uložimo zarad tih promena.

Dijana Kljajić