Iz ugla srednjoškolca - "Kornjačinim korakom"

    Odlučila sam šta upisujem i mojim mukama je kraj! Ne, nije. I pritom ne mislim na gomilu od 7 knjiga koje treba da pređem za prijemni. Pri tom ne mislim ni na 7000 koje treba da plaćam svaki naredni mesec za stručne pripreme na fakultetu. Ono što me trenutno muči jeste način na koji ću svaki vikend tokom sledećih 5 meseci stizati na te pripreme.
    Kada se u obzir uzme činjenica da 4 ili 5 puta mesečno treba otići do Novog Sada i vratiti se za Apatin, cifra koja treba da se izdvoji za to nije ni malo tričava. Da idem autom, ne isplati se, jer je gorivo prilično skupo, a ne mogu zasigurno računati da ću baš svaki vikend imati nekog zainteresovanog da deli troškove. Voz bi trebalo da zvuči kao najjeftinija opcija. Ali činjenice da se najbliža železnička stanica nalazi u Prigrevici, te stanje u kome se nalaze naše pruge sasvim me odvlače od te opcije. Prosto ne mogu sebi da dozvolim taj luksuz da ne znam hoću li stići na vreme, ili u najgorem slučaju, hoće li voz uopšte voziti toga dana. Da ne pominjem smrzavanje na stanici tokom ovih zimskih meseci. Na kraju se ispostavi da je autobus najsrećnije rešenje, jer postoje vikend pokazne karte čija je cena znatno niža no cena redovnih karata.
    Da su nam samo železnice u boljem stanju, to bi sigurno bila najbolja opcija. I vremenski period za koji se stiže do destinacije i cena karte bili bi znatno pristupačniji. Ali kako se kod nas stvari menjaju brzinom kornjačinog hoda, čini mi se da ću naveliko završiti fakultet kada situacija sa železnicom bude bolja.

Dijana Kljajić