Iz ugla srednjoškolca - "Laka lova?"

    Stekoh utisak da se poslednjih par godina znatno promenio stav mladih prema sezonskim ili nekim drugim poslovima tokom letnjeg raspusta. Iz godine u godinu sve češće čujem od vršnjaka kako planiraju da rade u pivari, PIK-u, peru čaše u kafićima i slično. Ciljevi su različiti, kao i vremenski period koji se provede radeći, ali uzrok je uglavnom isti – lošija finansijska situacija nego prethodnih godina.
Baš nedavno mi je drugarica pričala kako je letos delila promotivne letke za neki market u 2-3 navrata, za šta je bila plaćena 1000 dinara po danu, a nakon čega je uspela sebe da počasti novom haljinicom. Kako reče, dobar je osećaj kad možeš sebi da priuštiš nešto, a da za to ne moraš da tražiš novac od roditelja.   
Jedni žele sebi da obezbede džeparac, drugi skupljaju za more, treći bi novi telefon. Neko izdrži par dana, a neko i znatno duže. Svi oni, pak, žrtvuju spavanje do podneva, odlazak na kupanje, poneki izlazak, kako bi na kraju ipak sebi priuštili ono što su zacrtali. Naravno, nađu se i biseri kojima je rad „ispod časti“, ali su vrlo rečiti prilikom zafrkavanja onih koji su spremni da rade kako bi zaradili. Frustrira me činjenica da te iste osobe vrlo često smatraju kako su kladionice i kockarnice izvor novca, pa na taj način pokušavaju da dođu do svega onoga do čega oni koje ismevaju dolaze radeći i po 8 sati dnevno. Zar je sramota raditi?!
    Dok jedni preko poznanika, prijatelja, porodice počnu da rade, drugi to učine preko zadruge. Da bi se učlanili u zadrugu potrebno je da imate minimalno 15 godina, potvrdu da ste redovan učenik, plaćenu članarinu od 500,00 RSD, te otvoren tekući račun ili štednu knjižicu „INTEZA“ u banci, kao i fotografiju čekovne kartice ili štedne knjižice.
Svakako, neki poslovi su traženiji od drugih. Rad u pivari je oduvek veoma tražen zbog visokih dnevnica, ali i zahteva određeni broj godina (18), a raznošenje reklamnih letaka je privlačno zbog relativno malih fizičkih napora koji su potrebni za isto, pa se na osnovu prioriteta (veća zarada ili lakši posao) donose odluke na koju stranu će se krenuti za dodatnim novcem.
    Naravno da nije jednako naporno deliti promotivni materijal po poštanskim sandučićima i provoditi sate i sate na suncu u polju kukuruza, ali pozitivna strana oba slučaja jeste spremnost mladih da rade kako bi im bilo bolje. Nisu dopustili sebi da skrštenih ruku čekaju da se nešto promeni. A i čini mi se da mnogi nakon takvog iskustva počnu znatno više da cene obrazovanje, jer iz ličnih primera shvate koliko je teško raditi neki fizički posao.

Dijana Kljajić