Studentski život - "Cimeri i docimeri"

Svi smo mi jedva čekali da odemo iz svoje kuće, da se odvojimo od roditelja, da ne delimo sobu sa bratom ili sestrom... Ne znam samo šta smo očekivali, vilu? Umesto toga većina nas je dobila makar dva cimera po godini, u proseku.
U prvoj godini je lako, većina ljudi se drži svojih drugara iz razreda, škole, ulice...  To može da izađe na dobro, a može i na loše. A šta se dešava kad odete da živite u dom i ne znate sa kim će da vas smeste? Scenariji su različiti, ali evo šta sam ja sve prošla.

Domovi koji su u sklopu fakulteta su super, menza je preblizu, fakultet blizu, a fontana, koja je omiljeno mesto okupljanja i druženja, vam je bukvalno ispred nosa. Ponekom čak i ispod prozora. Ako je taj neko štreber, koji mnogo uči i rano leže, izjavljujem mu svoje saučešće. Tu su najpoznatija okupljanja, pijanke do kasno u noć sa različitim tipovima muzike koje pevaju budući akademski građani, koji su danu fini studenti a noću pijani pevači. Ako zalazite na ta kultna mesta, dobro je živeti u domu koji se tu nalazi iz jednog prostog razloga, reći ću samo- pivo ima i svoje mane.
Kako teče život ispred domova to je već pomalo poznato, ono što je nepoznato je kako teče život u njima.

Moj hodnik ima popularni naziv „slepo crevo“, sigurno ne zato što je prometan. Preko dana je tu sasvim tiho, može samo upravnik doći da vas poseti, što i nije baš poželjno. Kad objašnjavam koja je soba, samo kažem prva do upravnikove kancelarije, dalje nije potrebno. Hm, sad shvatam zašto nas niko ne posećuje. Jednom prilikom su se u domu pojavile neke bube, i samo se naša soba nije prijavila za deratizaciju, razlog je sasvim jasan, ni bubašvabe ne prilaze upravnikovom kvartu.
Sa cimerkom se slažem odlično, ovim putem je pozdravljam, pošto se davno nismo videle.
A ni na docimere ne mogu da se požalim. Postali jako bliski, bojimo se da se razdvojimo, čak u kupatilo idemo zajedno. Dok se jedan tušira, drugi pere zube, i uopšte im ne smeta što sam ja za to vreme u wc-u. Zanimljivo je koliko si u domu primoran da naučiš na suživot i na toleranciju. Ja, na primer, sada imam debele živce a sve zahvaljujući domskom životu. Sad mi više ne smeta što oni sa trećeg sprata mirkofonom prozivaju docimerke, ili što oni na spratu iznad mene ali ukoso, kada završe sa učenjem, otprilike u jedan noći odvrnu neki tehno, da im se „malo mozak odmori“, ili kada igra Đoković pa se celim domom dernjaju uspaljeni navijači. A tek koliko sam oguglala na različite muzičke žanrove kojima smo izloženi. Sada sve volim, od onog lika što svira violinu, preko slomljenih srca koji uvek puštaju istu pesmu „Nije život jedna žena“, do priprema za utakmice naše reprezentacije sa pesmama poput „Vidovdan“ i „ Srpkinja je mene majka rodila“. Muzički sam skroz potkovana.
Ipak, najviše dugujem onima koji su moje živce najduže trenirali, a to je ekipa konkviza. Njih nekoliko, u sobi iznad moje, okupe se posle ručka i krenu da igraju konkvistador. Tu je opšta galama, jedni su zaduženi za slova, do „aaa kad ti kažem“ do „pa naravno da je D“ da ne prenosim i one pogrdne reči... Pa su tu oni koji su zaduženi za posebne oblasti, pa oni što upozoravaju na vreme, do onih koji pomeraju ormare, i bacaju stolice. Nebitno da li su osvojili ili izgubili bitku. Mogu reći da više nisam strašljiva, ali sam zato pomalo nagluva.

Kako god uzbudljivo ili neuzbudljivo studiranje bilo, makar jednu godinu u domu preporučujem svakome, ako ništa istreniraće vam živce, i moći ćete da se pohvalite da ste okusili pravu čar studentskog života.