Studentski život "Mama kupi mi auto, biciklo ili romobil da voz više ne vidim"

Šta je to trulo u vozovima našim? A šta nije?!

Samo se mi u Srbiji još uvek vozimo u muzejskim eksponatima, ceo vozni park naše železnice treblo bi da bude smešten u muzeje a ne po stanicama. 

Pošto se ti fosili kreću brzinom svetlosti, nije ni čudo što se u našoj državi slavi kada voz dođe na vreme. Sva sreća pa Japanci ne upravljaju našim vozovima, inače bi masovno poizvršavali samoubistva. Kod nas je sasvim normalno da čujete“Voz će u polasku kasniti 50 minuta“. Dobro je ako uopšte dođe. Na relaciji Novi Sad-Sombor, jedva da ide jedan dnevno, pa zar još  tražimo da krene na vreme. A kad zovete stanicu da pitate da li ide, morate imati dobre živce, jer je moguće da nazovete bukvalno 102 puta pre nego što neko digne slušalicu i kaže da voz, naravno, ne ide.

Zašto studenti pljuju po vozovima, a ipak se voze? Razlog je jednostavan, iskorišćavaju svaki popust koji im je dostupan, pa makar to uključivalo veliku žrtvu. Da vam objasnim princip putovanja na primeru Novi Sad-Prigrevica.

Kao prvo, Prigrevica jer do Apatina ne postoji stanica, a kad dodate još i one glasine da je Banja Junaković u Prigrevici, ispade da je Apatin selo u opštini Prigrevica. S obzirom na broj studenata koji svake godine krene na fakultet u Novom Sadu ili Beogradu, stanica u Apatinu uopšte nije neophodna, svi ćemo se preseliti u Prigrevicu...

Druga stvar je baš to, broj studenata koji putuje na toj relaciji. Srazmerno proporcijalno približavanju vikenda raste i broj studenata koji idu kućama, pa tako petkom nastane opšta gužva i putovanje od dva sata pretvori se u nekih četiri, pet sati. Uvek postoji dogovor da neko dodje sat, dva ranije da zauzme mesto za sedenje i čeka ostale. Osim u dolaska dva sata ranije, tu je i čekanje da se svi ukrcaju, da se naguraju dok ne bude mesta ni za šibicu i onda čekanje da kondukteri ispiju kaficu, pa tek posle toga se može pokrenuti pretrpan ne voz, nego elektro-motorna garnitura!

Avantura počinje. Put je veoma uzbudljiv, toliko brzo se kreće da možete uočiti sve lepote naše ravnice. U toj silnoj gužvi, gde su ljudi nagurani u prolazima, po onim toaletima, još vam samo fali debeli kondukter, koji traži mesta da prođe. Pričala mi je drugarica da je jedna devojka pala u nesvest, mislim nije imala gde da padne, nego je samo spustila glavu na nečija leđa. Druga mi je pričala kako je neki hteo da iskoči kroz prozor jer nije imao kartu. Jednom prilikom smo na putu za Novi Sad, kod Odžaka „pokupili“ juga i nosili ga nekih trista-četristo metara. Ne moram da napominjem da smo čekali nekih sat ipo da policija dođe na uviđaj, a dobar broj putnika je otišao da stopira. Ako žurite negde, ne pokušavajte vozom stići na vreme. Najstrašnije u toj gužvi je kada vam za vrat diše deda pedofil koji koristi gužvu da pipka devojčice oko sebe, sreća pa sam ja tada bila u PMS-u, umešala se u događaj i zapretila dedi da ću ga izbaciti kroz zatvoren prozor kupea, nakon čega je pobegao u wc. Gde je u tim trenucima debeli kondukter?

Rešenje za naše železnice ne postoji osim da izbegavate put sa njima, no kad prebrojite autobuske llinije koje idu u istom tom pravcu, nemate baš mnogo izbora. Zato sledeći put naoštrite živce, pomirite se da ćete izgubiti nekoliko sati svog života, ali sve to će se zaboraviti kad dođete kućama i navalite na mamin ručak.