Studentski život - "Menza kon-za"

Upravo sam se najela pravog nedeljnog ručka, sa sve predjelom i tortom za desert, počela da pakujem stvari i idem nazad za Novi Sad. U autobusu sam razmišljala o tome šta ću jesti naredne dve nedelje dok opet ne krenem kući za vikend. I tako je nastala ova kolumna, vođena gladnim studentskim stomakom.
Znate ono kad vas mama svaki dan zove da vas pita jeste li jeli nešto, i uvek vas podseća da jedete redovno. Eh kad bi ona znala šta mi sve jedemo, preselila bi se da nam kuva i raskuvava.
U prvoj godini moja cimerka i ja redovno smo jele, ali uvek isto - hleba, kečapa i salame. Dobro, preterujem, ponekad smo imale i paštete u crevu, čisto da promenimo meni. Naš, i tako premali nedeljni budžet nije dozvoljavao luksuze. Mi smo ustanovile nova jela, ukusna kao da su prava. Supa vegetuša u koju dodaš koju kap ulja da izgleda masno kao domaća, paprikaš iz kesice, bez mesa a pogotovo ribe. I vrhunac - sirote palačinke. Umesto sa mlekom pravljene su sa vodom, a umesto eurokrema punjene su pekmezom. Iste kao mamine, samo malo drugačije. Vremenom smo postali snalažljiviji, imali smo cimera koji je znao da umesi domaći hleb bez kvasca, a ponekad i bez jaja. A koliko pomfrita tek možete da napravite od 3 krompira, samo ako pažljivo tanko isečete. Ono što je nama bilo glavno jelo, neko me je bila salata, ili užina.
U menzi smo našli spas. Za 55 dinara dobijete ceo ručak, i niste valjda ludi da se žalite na kvalitet, kad posle ni suđe ne morate da operete. Glavno pravilo je nemoj da gledaš, ni da mirišeš, samo jedi. Ponekad se pitate da li je to što jedete keretina ili oreltina, a onda pomislite na prazan frižider, i sa zadovoljstvom pojedete sve. Urbana legenda je da je jednom neki momak pitao tetkicu kada će već jednom da posluže današnji hleb, na šta mu je ona odgovorila kratko i jasno - sutra. Tamo ćete dobiti kombinacije koje nikada ne biste mogli ni da zamislite. Na istom tanjiru buraniju i kiseli kupus, pomfrit i sarmu, beli pire krompir i sutlijaš bez mleka.
Jednom sam pričala drugarici kako sam za večeru jela pomfrit i ćevape u menzi, na šta me je ona pitala da li je bilo jako ukusno. Poluskuvani pomfrit, i gumeni ćevapi bili su i više nego ukusni kad nemate para da se častite pravim. Da ne grešim dušu, ponekad dobijete jako dobru kombinaciju, čak i supa bde topla i sa rezancima, ali to je prava lutrija. Neko ima sreće u životu, a neko u menzi.
Ipak, kada gladnih stomaka idemo sa celodnevnih predavanja, nije važno koliko je loša hrana u menzi, ona nam postaje omiljeno mesto i nema ništa lepše od belog pire krompira i tamo nekog mesa sumnjivog porekla.

Biene Maja