Studentski život - "Svuda pođi, kući dođi?"

Sve je u životu, pa čak i fakultet, prolazno. Kasnije ili pre svi ga završe. I šta onda?

Studiranje je odlično, malo učiš, malo više se provodiš. Spavaš do kada hoćeš, niko ti ne zvoca nad glavom, i nisi svaki dan obavezan da ideš na faks i brzo prođu te četiri godine. Samo jedne večeri shvatiš da se sutra seliš a da postoji još toliko kafića koje bi valjalo posetiti, toliko ljudi sa kojima se valja napiti, toliko mesta za posetiti. A ti se moraš vratiti u svoj grad. Mnogi od nas odluče i da ostanu u gradu gde su studirali, razmišljajući da u većem gradu ima i više šanse za posao. Da, to je ključna reč, posao. Do sada smo bili bezbrižni,  i naše je bilo jedino da studiramo, a stipendije i povremeni poslići pomagali su nam da preživimo, no sve se to menja. Sad kada držiš diplomu u rukama, svoj si čovek i treba da počneš da gradiš svoj život. A kako i gde? Tek što sam kročila u svoju kuću i razmišljala gde ću sa tolikom stvarima kada je brat od moje sobe napravio svoju misleći da će moje studiranje večno da traje, počela su pitanja. A šta ćeš sada da radiš, gde ćeš da radiš, koliko platu će ti dati, jesi li prosledila svima svoj CV, i naravno saveti da se što pre prijavim na biro. Na moje omiljeno pitanje „šta  ćeš sada da budeš kad si završila fakultet“ uvek sam odgovarala da ću sada da budem nezaposlena.
U malim sredinama svi znamo koji jedini način da se dođe do posla, da svoju studentsku zameniš za partijsku knjižicu, i nadaš se. A  za one koji na to ne pristaju, ostaje jedino nada da će ih neko zaposliti zato što je čuo da nešto znaju. Da. Naravno, nikoga ne  zapošljavaju bez iskustva, a  niko ti ne da priliku da to iskustvo stekneš, i tako sve u krug. Osim ako imaš dobru vezu. Sa dobrom vezom i na Mars možeš da odeš. Ja nemam vezice ni na cipelama a ne na ključnim opštinskim pozicijama. Moja drugarica kaže da ima samo jedan uslov kada bude tražila posao- da joj iza leđa bude uramljena i obešena diploma dok bude prodavala pecivo u nekoj pekari.
I da li nam onda ostaje da se nadamo da ćemo naći posao a da bude u struci i da je u našem gradu, ili da pakujemo i tako ne otpakovane kofere i krenemo negde dalje u potrazi za poslom koji će biti dovoljno plaćen da možemo isplatiti svoje studiranje i živeti normalno.
I dakle, da li je još uvek svuda pođi i kući dođi, najbolje rešenje?