U svetu nauke - Petnica

    Činjenica da se približio datum održavanja izložbe postera sa IX godišnje konferencije polaznika Istraživačke stanice Petnica navela me je na razmišljanje o mojim prvim danima provedenim tamo. Sama izložba održaće se od 23. do 27. decembra u Kući legata u Beogradu i, ako sve bude po planu, i ja ću prisustvovati istoj.  
Pre nešto više od dve godine po prvi put sam čula za Petnicu, i to iz priče jedne drugarice koja je tamo provodila vreme tokom sva četiri razreda srednje škole. Po njenim rečima, bilo je to mesto na kome je mogla da dobije odgovore na razna pitanja, mesto na kome je videla šta to zaista znači baviti se naukom, ali pre svega mesto na kome je upoznala sjajne ljude iz najrazličitijih krajeva, kako Srbije, tako i sveta. Bio je to sasvim dovoljan razlog da se i sama upustim u tako nešto.
    Nakon nekoliko dana premišljanja o tome za koji od brojnih programa da se prijavim, odluka je pala na seminar lingvistike. Pošto napisah esej i autobiografiju, pribavih potrebne preporuke i popunih prijavni formular, prijava je mogla biti poslata. Par meseci isčekivanja, a zatim i osmeh na mom licu, zbog pristiglog poziva za zimski seminar.  
    Prošle godine odlučih da se oprobam u jednoj savim drugačijoj disciplini, pa se prijavih na seminar biomedicine.
I sada, pri svakom pomenu Petnice, javi se onaj isti osmeh. Osmeh koji je tu jer sam tokom boravka u stanici dobila razne informacije koje u školi nije imao ko da mi prenese, osmeh koji je tu jer sam stekla uvid u to kako nauka izgleda iz prve ruke, osmeh koji je tu zato što sam naučila da gledam na stvari sa kritičkim pristupom i da ništa ne uzimam „zdravo za gotovo“, osmeh koji je tu zbog brojnih poznanstava koja sam stekla, osmeh koji je tu zato što sam imala priliku da razgovaram sa ljudima koji imaju slična interesovanja kao i ja, osmeh koji je tu zbog nekolicine dragih prijatelja koje sam upoznala baš u Petnici, osmeh koji je tu zbog nezaboravnih doživljaja...
Između svih neprospavanih noći, što zbog pisanja radova, što zbog druženja, između svih dana ispunjenih razno – raznim aktivnostima, teško je izdvojiti najvažniji trenutak, ali oni kojih se ja najradije sećam, oni koji me uvek obraduju, su noći provedene uz zvuke gitare, sunčani dani na obližnjem bazenu, frape od malina iz restorana kraj Petničke pećine, višečasovne diskusije o  različitim važnim ili manje važnim temama sve do ranih jutarnjih sati, ljubav stručnjaka prema onome čime se bave i činjenica da sam stekla brojna poznanstva koja će mi, možda, jednom u životu, biti potrebna.


Dijana Kljajić