Ugao srednjoškolca - "Neću preko veze"

     Sedim u gradskom autobusu i, iako me okružuje gužva sa svih strana, iako osećam mrziteljski pogled na svom temenu baš zbog činjenice da sam pronašla sedište pre one plavokose devojčice, iako osećam kako mi niz čelo poput kakvog crva mili kapljica znoja, iako već nekoliko puta pokušavam da udahnem, ali naprosto ne uspevam, jer je zagušljivost nesnosna, osmehujem se. Ništa mi ne može pokvariti ovaj dan. Nakon 5 godina vrednog studiranja, brojnih večeri provedenih uz računar, konstantnog rada za univerzitetski časopis, brojnih seminarskih radova, urednog nagomilavanja po hiljadu puta iščitanih članaka, ko zna koliko litara znoja, ko zna koliko preskočenih obroka i prebrojivo mnogo neprospavanih noći, konačno mogu da kažem da sam uspela. Zaposlila sam se kao novinar u jednom nedeljniku i mogu u potpunosti da se posvetim radu na onome što zaista volim. Znam da ću moći da napredujem jer živim u društvu u kome se vrednuju kvalitet i požrtvovanost, a ne porodično stablo i debljina novčanika.
    A onda u daljini čujem zvuk svog starog budilnika. Zvonjava postaje sve glasnija. Lupam rukom po polici pokušavajući da je eliminišem. Nakon par pokušaja uspevam u svojoj nameri. Shvatam da je sve ovo bio san. Opet sam u svojoj sobi i već kroz nekoliko minuta treba da krenem u školu. Dok perem zube, vraćam film u nazad i razmišljam o pređašnjem snu.
    Na samo korak od donošenja jedne od najvećih odluka u svom životu ne mogu da poreknem da se plašim, više nego ikada. Želja da se školujem i u budućnosti radim ono što zaista volim sve više se sukobljava sa strahom od poteškoća prilikom zapošljavanja. A ni taj put do diplome ne čini mi se baš jednostavnim.
    Oduvek su me učili da radom mogu stići do svojih ciljeva, no što sam starija sve više sam svesna činjenice da nije baš uvek tako. Jednostavno, okruženje u kome se nalazim ne funkcioniše po tom principu. Čini mi se da u realnosti vladaju neka drugačija pravila.
    Koliko sam samo puta čula da je sin gospodina i gospođe X iznenada prošao razred, a bilo je dobro poznato da je isti samo mesec dana pre kraja školske godine imao više od 5 slabih?! Kako nas mediji samo bombarduju informacijama o profesorima koji dele desetke šakom i kapom, dok im se nule na računima uredno gomilaju?! I šta je sa svim onim radnim mestima koja su kao po nepisanom pravilu rezervisana za pripadnike „te i te“ političke partije?! Neretko sam bila svedok u situacijama u kojima lekar otvoreno traži novac za usluge koje bi trebalo da pruža. Naletim i na priče da ljudi lažiraju podatke o proseku primanja zarad dobijanja kojekakvih stipendija. Isfrustrira me i činjenica da izvesne persone na šalterima javnih službi imaju privilegije, pa i u najvećim gužvama nekim čudom obave svoje preko reda. Spisku ovakvih slučajeva kraj se ne nazire...
    Odrastanje u sredini u kojoj se ovakve stvari smatraju normalnima i sasvim se podrazumevaju, tera me da se zapitam o nekim činjenicama. Treba li ja da krivim roditelje što su me učili nekim svojim idealima? Treba li da ih krivim što im rođaci nisu moćni funkcioneri? Zar da se pomirim sa činjenicom da ništa ne ide bez veze?
    Ne, ja kategorički odbijam da se povinujem takvom načinu života. Verujem da ću kroz 5 godina biti deo društva koje je napredovalo nekoliko stepenika u odnosu na današnje. Verujem da će svest o korupciji kao lošoj pojavi postati deo našeg nacionalnog identiteta. Možda kao pojedinac ne mogu da učinim mnogo, ali zasigurno mogu da poslužim kao primer i ako sazanam da sam svojom odlukom uticala bar na jednu osobu, biću više nego zadovoljna. Bitno je da mladi u ovoj državi shvate da postoje i drugi načini. Ja biram da se borim za sopstveni uspeh, biram da neću preko veze!

Dijana Kljajić