Legende prigrevačkog fudbala: Priča o Goranu Panjeviću

Kada je davne 1945. godine u Sent Ivan stigao "vlak bez voznog reda" i u njemu na stotine kolonista, malo ko je mogao poverovati da će njihovi potomci uspeti da naslede sportsku kulturu nekadašnjih stanovnika ovog mesta. Tadašnje većinsko stanovništvo bili su Nemci, koji su masovno napustili selo, a ono je dobilo nove žitelje i ime, Prigrevica. Mladi uglavnom iz Like i Banije počeli su da ispisuju neke nove stranice sportske istorije. Samo godinu dana kasnije formirali su FK Bratstvo i to je ujedno i bio početak današnjeg uspeha kome se mnogi dive.

Međutim, odavno važi neko nepisano pravilo, da se u godini kada klub slavi neki jubilej prepričavaju prošla vremena, analiziraju učinci kluba, spomenu bivši igrači i upoređuju sa sadašnjim, a tu se često u razgovorima planira budućnost kluba. Prigrevčani su ovu, sada već na izmaku 2016. godinu, obeležili kao 70. rođendan i to na najbolji mogući način. U istoriji ovog kluba bilo je puno sjajnih igrača i veoma je nezahvalno birati najboljeg, jer to fudbal kao igra skoro da ne dozvoljava, pošto se iz godine u godinu mnogo toga na taktici menjalo, pa su i zadaci igrača bili zahtevniji, igra je postala brža, naprednija... Nažalost, po procenama mnogih, u Srbiji je fudbal poslednje dve decenije imao silaznu putanju.

U već pomenutoj godini, kada klub obeležava sedam decenija dugo postojanja, iz sela gde se rađaju kršni Krajišnici, bilo je onih koji se još i danas spominju kao fudbalski virtuozi, majstori zelenog tepiha i neustrašljivi borci. Jedan od njih je Goran Panjević igrač čije se nekadašnje umeće cenilo, a loputu je šutirao u vremenima kada je Jugoslavija bila svetski priznata fudbalska nacija i kada se mesto u ekipi sticalo znanjem. Njega je u fudbalsku orbitu lansirao njegov zemljak, Miloš Cetina po mišljenju mnogih najbolji fudbaler svih vremena Prigrevice. Cetina je osetio da Panjević poseduje sve ono što krasi igrača za tadašnji, veom jaki i priznat, treći stepen takmičenja. Kao golobradog dečkića ubacio ga je u prvu postavu apatinske Mladosti uz reči: "Ili si igrač sa sedamnaest, ili nisi ni sa trideset godina". U znak zahvalnosti Panjević se Cetini odužio igrama koje se i danas prepričavaju. Kao vezni igrač oblačio je dres apatinskih crveno-belih preko 150 puta i postigao preko 30 pogodaka. U relativno kratkom periodu postao je miljenik armije navijača i najtraženiji igrač sa ovih prostora, a takva slava često ima svoju cenu.

Oni stariji Apatinci, koji smatraju da se osamdesetih godina prošlog veka igrao najbolji fudbal, ne mogu da zamisle idealan tim Mladosti bez Panjevića, koji je ostavio dubok trag u istoriji ovog kluba. Njegovu igru krasili su sjajni pasovi, idealan pregled igre, snažan šut i lavovsko srce sa kojim se čovek rađa. Mada je bio najmlađi prvotimac, Panjević nikada nije bežao od duela ili odgovornosti, pa je razumljivo što je kod svakog trenera bio u prvom planu. Velikan jugoslovenske fudbalske scene Joakim Vislavski, član najsjajnije generacije beogradskog Partizana zvanih "bebe", a kasnije vrstan pedagog, za Panjevića je često govorio da je igrač kakvog bi svaki stručnjak poželeo i proricao mu je sjajnu budućnost. No, život ponekad ima svoju priču, pa ne ide sve kako se zamisli. Nažalost, potencijal ovog nekadašnjeg fudbalskog asa iz Prigrevice završio manje od obejektivnih mogućnosti.

Kao i većina Prigrevčana i Panjević pripada onoj grupi ljudi koja u srcu nosi svoje selo. Odluka da se vrati i zaigra za matični klub iznenadila je sve, ali je vreme pokazalo da je to bio za selo ispravan potez. Kao igrač, a kasnije i trener u saradnji sa svojim prijateljima dao je neprocenjiv doprinos očuvanju kluba. Teška materijalna situacija, nedostatak igračkog kadra, večno osporavanje kluba nisu ga pokolebala, naprotiv, sve to mu je davalo dodatnu snagu da uspe.

"Fudbalu sam posvetio najveći deo života. Kada bih se ponovo rodio, opet bi potrčao za loptom. Kroz bezmalo četiri decenije aktivnosti u toj igri bilo je lepih trenutaka i rado ih se sećam. Danas sam ponosan što je Bratstvo 1946 na čelu Srpske lige Vojvodina i što se možemo nadati da će Prigrevica od naredne jeseni biti u društvu prvoligaša". - iskren je Panjević.

I zaista, tom čoveku treba odati najveće priznanje što je klub dospeo tu gde jeste. Njegovo prijateljstvo sa Sašom Koraćem, nekadašnjim saigračem, doprinelo je da ugledni poslovni čovek finansijski pomogne klub, a Panjević je počeo da selektira fudbalere. Išlo se korak po korak, iz Područne pa sve do Srpske lige, a gde je svemu tome kraj?

"Jedno su naše želje, a drugo mogućnosti. Svi mi bi voleli da se Bratstvo 1946 nađe u Super ligi, ali za sve treba mnogo više ulaganja, odnosno da lokalna samouprava shvati koliki smo podvig napravili. Prigrevica poseduje prirodno talentovane sportiste i siguran sam da će biti još puno Cetina, Umiljendića, Basarića, Koraća, Narančića, Ćuća ili Paunovića, ukoliko se posveti malo pažnje klubu. Godinama smo bili u senci drugih, nismo imali adekvatne uslove za napredovanje, pa su veliki talenti završavali kao igrači osrednje vrednosti. Nadam se da je ovaj uspeh dokaz mojih tvrdnji i uskoro možemo očekivati da neki novi klinci zakucaju na vrata prvog tima. Projekat koji smo započeli pre nekoliko godina ne može da izdrži jedan čovek, jer ovde je interes celog sela, pa se nadam da ćemo već od januara sledeće godine imati znatno bolji tretman". - smatra Panjević.

Svi oni koji vole fudbal trebaju se nadati da će Panjevićeva poruka doći do onih koji mogu pomoći, jer je u interesu očuvanja sela, mladih i napretku sporta. Sedam decenija je dug period, a klub u kome je prve fudbalske korake naučilo mnogo dečaka trenutno doživljava najsjanije dane. Zasluge pripadaju sponzoru Saši Koraću, koji je očuvao i ugradio neki novi imidž, zvani pobeda, po kome su Prigrevčani postali prepoznatljivi. Sve to, dok ide dobro, sa tribina u opuštenoj atmosferi prati ponos kluba Goran Panjević, a ako zatreba ponovo je tu da prenese svoje bogato znanje i iskustvo na mlađe.

Autor: Jovan Banjac