Sve češće migracije selo - grad

Ubrzani način života dvadeset i prvog veka, razvoj tehnologije, razvoj sektora informacionih tehnologija, inicirali su da se ustale migracije iz sela prema gradu. Nekada je izvor prihoda, ali i stabilnosti bilo selo. Zbog sve češćeg upliva stranih investicija i drugačije organizacije poljoprivede, selo je postalo samo plodno industrijsko tlo, a mali proizvodni pogoni u okviru porodica sve su ređi. Kako je čitava poljoprivredna delatnost danas okrenuta isključivo tržištu, a ne i prehrani porodice i održavanju seoskog domaćinstva, logičan sled događaja je ono što se dešava. Mladi ljudi sa sela često odlaze u gradove na školovanje, studije, rad, i retko ko od njih zaista poželi da se vrati na svoju rodnu grudu. Zbog toga su sela u odumiranju, a gradovi sve više toliko postaju multikulturalni, da pojedini to predstavljaju i kao problem. Koji su razlozi migracija iz sela u grad i da li se može prevenirati odliv seoskog stanovništva i sačuvati selo u onoj izvornoj formi, mnogi se i danas pitaju. Pokušavamo da damo odgovor na to.

U potrazi za obrazovanjem

Mnogi mladi ljudi u Srbiji smatraju da bi ostanak na selu značio i zapečaćivanje njihove sudbine za bavljenje poljoprivredom. Zbog toga se većina odlučuje da se, ukoliko za to ima uslova, otisne u grad, žudeći da se skloni sa sela i život započne u nešto urbanijoj sredini . Ima i onih primera gde mladi ljudi sa sela odlaze na školovanje iz oblasti poljoprivrede, šumarstva ili čak turizma, pa svoje znanje plasiraju opet na selu. Ovi primeri su ređi, ali su svakako za pohvalu. Veliki je broj onih koji su kroz prethodne decenije napuštali selo, a onda ostajali u gradovima. Zbog toga se čitava Srbija može smatrati ruralnom, jer se građanskim društvom smatra tek ukoliko su preci više od 3 kolena unazad u gradu. Bilo kako bilo, nema ništa loše u tome da se selo napusti zbog obrazovanja. Isto tako, još manje je lošeg u tome da se u svoj rodni kraj implementira stečeno znanje, kako bi se povratila svest o značaju sela.

Primeri dobre prakse

Retko je, ali se ipak dešava, da mladi koji se odškoluju u gradu, pohitaju natrag u selo. Zahvaljujući profesorima, medicinskim radnicima, šumarima, poljoprivrednim inžinjerima, selo se još uvek kao kategorija nije ugasilo. Problem centralizacije je najveći problem, pa stoga odumiru manja mesta, dok se prestonica i veći gradovi, bespotrebno šire. Povećan je broj onih koji su često prinuđeni da se sele, menjaju stanove i nemaju stalno mesto boravka. Iskustva onih koji se bave selidbama govore da je najviše onih koji se sele unutar grada sa mesta na mesto. Beogradske selidbe su česte, a kompanije za usluge selidbe kažu da ima i onih koji se, uprkos svemu, iz grada sele u ruralnu sredinu. Selidbe unutar grada i iz sela u grad su, razume se, znatno češće. Primeri dobre prakse pokazuju da se pojedinci odlučuju da napuste grad kako bi se posvetili nekoj poljoprivrednoj delatnosti, zanatu, uzgajanju organske hrane, i životu bez gradske vreve, saobraćajnih gužvi i sl. Možda bi trebalo da svi učimo od njih?

Dnevne migracije

Broj onih koji u grad dolaze samo na posao, da bi se posle radnog vremena opet vraćali na selo, ne može se sa sigurnošću utvrditi. Otvaranjem fabrika na teritoriji cele Srbije, sve je više onih koji na posao putuju u grad. Ili barem u predgrađa. Čini se da je ovakvih ljudi mnogo, jer je intenzitet saobraćaja na tim relacijama pojačan upravo u vreme početka i kraja radnog dana. Uskladiti radne obaveze sa radom na polju ili u okućnici nije baš lako, ali procene pokazuju da je onih koji spajaju čari i koristi sela sa gradskim životom i te kako mnogo. Neizdiferencirane razlike između sela i grada svedoče o tome da je novo doba dovelo do ublažavanja granica i da je mešanje stanovništva ruralnih i urbanih područja postalo nešto što se više ne posmatra fenomenološki već apsolutno logično.