Novi blog na 025 Info: Slike sećanja Alise Salopek

Od 8. aprila, pa svakog narednog utorka na 025 Info portalu moći ćete čitati priče naše nove blogerke. Blog će nositi naziv Slike sećanja Alise Salopek.

Alisa će nam pisati o sećanjima dane detinjstva, mladosti, odrastanja, na razna iskustva i na ono što danas vidi i oseća u našoj okolini.
Rođena je Somborka, živela je u Sonti, provodila vreme i u Apatinu, a pre petnaestak godina put ju je odveo u Suboticu u kojoj i danas živi.  

Piše uglavnom prozne tekstove, pomalo i poeziju. Do sada je objavila jednu zbirku pesama pod nazivom Zbirka mojih koraka (2006.) i roman za tinejdžere Volim, ne volim (2008.)
Svoje tekstove objavljivala je u mnogim zbornicima, časopisima i na internet stranicama.

Da malo skratimo. U dogovoru sa Alisom odlučili smo da ne dužimo sa klasičnom biografijom već da nam novog člana 025 Info portala predstavimo u narednim redovima,

Umesto biografije...

"Generacija sam onih rođenih 70 i neke, konkretno ja 1973., što bi sad mnogi rekli: u ono Titovo vreme. Da, odrastala sam u to Titovo vreme. Bez obzira koliko je to Titovo vreme ostavilo loših stvari ovim današnjim generacijama, ja se tog vremena sećam po lepom i bezbrižnom detinjstvu, po odlascima na more svakog leta i to bez pasoša, kad je i moj ćale, inače običan građevinac mogao da plati letovanje za svoju porodicu, ili da zida i obnavlja kuću i kupuje nameštaj od jedne plate. Danas, verujem, malo ko od običnih radnika to može. Verujem da i mnogi od vas, rođeni u to Titovo vreme pamte reči Pionirske zakletve ili neke korake sa Sleta za Dan Mladosti. Možda su nekima u sećanje urezani stihovi recitacija koje su na priredbi za Dan Republike govorili, dok su očima u publici tražili svoje roditelje i rođake.
Kao dete sa sela, uglavnom sam sve vreme, kad nije bilo škole, provodila na ulici. Kad kažem na ulici ne mislim na termin ulice koji se danas pripisuje onoj deci o kojima roditelji ne brinu, koja su prepuštena sama sebi ili koja se odmetnu u kriminal, drogu ili alkohol. Ulica - bila je to velika igraonica, sa puno tajnovitih i najboljih mesta za igru. Sonćanski sokaci, sa jendecima sa jedne i druge strane puta, u kojima smo se mi deca najčešće igrali, čuvaju najlepše slike odrastanja. Rekoh: sonćanski sokaci, znači da sam iz Sonte, sela kraj Apatina i Dunava, pa bi gotovo nemoguće bilo a da tokom odrastanja, na slikama sećanja nemam neku sa ovih lokacija. Moje slike iz detinjstva idu i u Srpski Miletić, sela odakle mi je majka, pa sam često znala da kažem da ja imam dva zavičaja.
Sombor se u albumu slika iz mog sećanja pojavio po upisu u srednju školu. Kao somborski đak, obišla sam ga uzduž i popreko tokom te četiri godine školovanja. I obišla, i upoznala, i zavolela.
Svako od nas ima svoju prvu ljubav. Za mene je to pisanje. Kako to mnogi pisci znaju da kažu: pisanjem se bavim od malih nogu, tako sam i ja, svoje prve tekstove, koji nisu bili oni sastavi pisani za školske i domaće vežbe iz tadašnjeg srpsko-hrvatskog jezika, zapisivala u svoj dnevnik. Ustvari, u više njih, za svaku školsku godinu po jedan. Od dnevnika, pisanog u osmom razredu osnovne, koji govori o školskoj 1987./88., pre šest godina nastala je moja knjiga Volim, ne volim - roman za tinejdžere. Dve godine pre toga, objavila sam i zbirku pesama: Zbirka mojih koraka. Međutim, prvi moji radovi objavljivani su u apatinskom Glasu komune. Bili su to novinarski članci sa dešavanjima u sonćanskoj osnovnoj školi, izveštaji sa školskih takmičenja i predstavljanje nekih izuzetnih učenika i slično. Bili su to moji prvi koraci u svetu novinarstva, koje sam nastavila, mnogo godina kasnije, u lokalnim medijima u Subotici, grada gde sada živim. Za sve ovo vreme, od tih prvih dnevnika, prvih članaka u apatinskim novinama, pa do danas, moji tekstovi se nalaze u mnogim časopisima ili dnevnim i nedeljnim izdanjima, u mnogim književnim zbirkama, antologijama, na mnogim internet sajtovima i blogovima, da često ni ja sama ne znam gde me sve ima. Kad me neko pita: Kako da pronađem to što pišeš?, često znam da kažem: Ukucaj na Google moje ime i prezime, tako me je najlakše naći...
U razgovoru sa urednikom 025 Info i dogovoru o mojoj temi pisanja za ovaj međugradski 025 portal, nisam mogla a da mu ne kažem, da ja ne mogu da pišem samo o jednoj temi, o jednom selu ili gradu, jer je moja škrinja sećanja puna tih slika i iz Apatina, Sonte, Miletića i Sombora. Sve te slike o kojima ću vam govoriti, da li o događajima, nekim lokacijama ili ljudima iz njih, ne služe da nekog spustim, ili podignem, da nekog uvredim ili da se rugam nečemu, a da nešto drugo hvalim, neka te slike sećanja budu samo podsećanje na neka davna, lepa vremena, u kojima su mnogi od vas odrastali i kojih se rado sećaju, u kojima će se možda mnogi od vas prepoznati, ili neki deo mojih priča prisvojiti kao svoje, osećajući ih tako.
Da krenemo prvo od Apatina? – upitao me urednik.
A što ne od Sonte, to je ipak mesto odakle sam...? – pitah ga.
Može... – reče mi.
I onda evo, za početak, za moje predstavljanje vama (za one koji do sada nisu imali prilike da me čuju) prvo jedna Sonćanska... Sledeći put biće Apatinska, obećavam."

Prvu priču iz serijala Slike sećanja Alise Salopek objavićemo u utorak 8. aprila, a nosiće naziv Mamina i tatina.