Slike sećanja Alise Salopek: Sveti Nikola

Danas nam je Slava. Na stolu su sveća, krsni kolač i koljivo. Vino, crno, crveno i mirisno belo – tamjanika, domaća rakija i druga pića kojima ćemo počastiti goste pre i uz svečani slavski - posni ručak. Sve po redu i običaju, što se kaže, u slavu i sećanje na pretke, a za zdravlje i sreću u porodici, i svečarima koji dođu u naš dom.

U neka prošla vremena, kad sam ja bila mala, Sveti Nikola se na drugačiji način proslavljao u našoj kući. Bilo je drugo vreme, i za obeležavanje slava nije bilo govora, ako je neko član Partije. Pa i da tata nije bio član Partije, opet je vreme bilo takvo, da su se proslavljali neki drugi praznici.

Ipak, Svetog Nikolu, iako to nije krsna slava mog oca, mi smo obeležavali kao njegov imendan. Šokci, tj. katolici u Sonti, proslavljaju imendane, a Nikolu obeležavaju 6. decembra. Mi smo se i u to vreme držali pravoslavnog kalendara.

I znao se red – Sveti Nikola je dan za riblji paprikaš. U kotliću, naravno. I to što ljući, da smo sve srkćući jeli i huktali: "Ljuto, ljuto". Tata je bio pravi majstor. Samo se uvek ljutio na majku kad mu ne pripremi sve kako je on zamislio.

"Vid' opet si krupno iseckala luk! Kol'ko puta sam ti govorio da treba što sitnije! Ne sme luk da pliva po čorbi!" – sećam se njegovih reči i tog pogleda kad bi video nešto krupnije iseckan luk.

"A ti si mogao i da obrišeš sto za sobom kad si sekao ribu! Vid' svuda ima krljušti... Lako je tako kuvati, kad drugi sve prvo pripremi i odradi umesto tebe!" – bile su majčine reči kao odgovor na njegovu ljutnju.

"Šta sve? Teško ti je luk iseći? I to još nisi dobro ni isekla!"

"Nije mi teško, nego sam prvo pola sata sređivala kuhinju za tobom!"

Onda bi tata izneo kotlić sa ribom, lukom i vodom u dvorište, gde je već imao pripremljeno mesto za kuvanje. Seo bi do vatre, uz pivce po običaju, gledao u ribu koja se u kotliću krčka, povremeno bi pomerio lanac da se kotlić malo pomeri ili okrene, kako bi se riba ravnomerno kuvala na vatri.
 
"Vitkeeee!" – viknuo bi kad se setio da je zaboravio kašiku, kako bi mogao da proba.

"Donesi mi kašiku!" – vikao je.

Majka je, naravno opet u sebi, negodovala:

"Jesam rekla da je kašiku zaboravio?!" – obraćala se meni i sestri. "Posle će tražiti da mu donesem vode, ili soli, crvenu papriku, ili paradajz-sok. Nikada sve to ne pripremi odmah. Lakše je ovako, sedi i samo zove, a posle će reći kako je sam skuvao najbolji riblji paprikaš!" – govorila je majka, idući kroz dvorište i noseći u rukama sve što zna da će tati uskoro biti potrebno.

"E, super kako si znala da mi treba so? Stavi sve to tu, na bedem... A za desetak minuta mi donesi umućen začin! I skuvaj testo!"

Volela sam Nikoljdane u detinjstvu. Iako smo ribu i riblji paprikaš često imali na stolu, paprikaš za Nikoljdan je bio posebnog ukusa, koji se kao slika sećanja toliko urezala u meni da i danas, kad je isto tako ljut "fiš" na našem stolu, kroz sećanje tražim i osećam onaj očev, koji odavno nemam.