Slike sećanja Alise salopek: Čitalačka značka

Današnji osnovci se raduju kad dobiju novi mobilni telefon, ko zna koji "Ajfon", "Ajpod" i slične moderne primerke, a ja sam bila presrećna kad sam dobila čitalačku značku. Rasla sam do neba i ponosno je ponela kući posle svečane podele u Domu kulture. Kao da sam dobila nekakav orden, a ne značku.

Ali, nije to bila obična značka. Po izgledu jeste, nalik onim drugima koje smo kupovali na eskurzijama i posle ih ubadali u plišane jastučiće plave ili crvene boje, koji su stajali na zidu. Ova "posebna" značka – čitalačka, bila je u obliku otvorene knjige, tamno-smeđe, ja sam tad govorila "bakarne" boje, i označavala je punu "ukoričenu" debelu svesku ispisanih stranica o pročitanim knjigama, koje mi je iz školske biblioteke davala bibliotekarka - nastavnica srpsko-hrvatskog jezika Miloratka.
Knjige nisu bile obavezna lektira, već neke druge, primerene mojim tada 13, 14 ili 15 godina.

I tako sam ja imala tri čitalačke značke. U šestom, sedmom i osmom razredu.
Kao da sam imala tri "Ajfona". Bila sam ponosna. Važna. Puna saznanja o nekim drugim, novim predelima, prostranstvima, avanturama i događajima kroz  koje su prolazili moji tadašnji prijatelji iz tih knjiga, saosećala sam sa njima, brinula se da li će se sve dobro završiti, kako će gimnazijalka rešiti svoj problem, hoće li preživeti Dječak na tenku, da li će Tri druga – tri prijatelja: Srbin, Hrvat i Bošnjak, dočekati slobodu, ili da li će se Pegava i Debeli konačno "smuvati"... Sa njima sam se zabavljala, radovala, smejala, tugovala, plakala, nervirala.