Slike sećanja Alise Salopek: Mamina i tatina

Za sve vas koji ste zaboravili na novi blog predlažemo da se podsetite: www.025info.unija.net/blog/slike-secanja-alise-salopek_14/novi-blog-na-025-info-slike-secanja-alise-salopek_15386.html

A danas, kao što smo i obećali, ide prva priča...

Mamina i tatina

Obično kad deca krenu u prvi osnovne, nedelju dana (možda i više) pre toga majke im svakodnevno pričaju o lepom ponašanju: šta treba a šta ne treba da se radi na putu do škole i u školi, kako da se pozdravlja učitelj, one tetkice u školi, kako da se sedi u klupi, da se ne vrpoljiš i ne okrećeš, da se ne priča na času, da se ne traži u toalet, već da se sačeka odmor... Sve te iste priče i savete pričala je i meni majka, s tim što je ona više pažnje obraćala na nešto drugo.

- Kad sretneš nekog lepo se javi, kaži "dobar dan", glasno, jasno, nemoj da mi sutra neko kaže da moja ćerka nema jezik.
 
Naročito je bilo pod obavezno da to "dobar dan" govorim starim komšinicama, koje su, čini mi se više od bilo koga pratile moj rast i odrastanje, kako se ponašam i kako pričam.

I tako sam se ja svima javljala sa "dobar dan", ili "dobro jutro", zavisi u kom vremenu su komšinice stajale pred kapijom i ispraćale me ili dočekivale iz škole.
Pored tih komšinica pozdravljala sam ja i one koje uopšte ne poznajem, za svaki slučaj, možda neko od njih zna ko sam ja, ili zna moju mamu, pa da joj slučajno neko ne bi rekao kako se njena ćerka "ne zna lepo ponašati".

- Faljenisus! – (u prevodu: Hvaljen Isus, kako se kod nas u selu pozdravljaju) - reče mi jedna baka u prolazu.
Ja njoj umesto "uvik Isus", što bi trebalo da se kaže kao "otpozdrav", rekoh: "dobar dan"!
- Ti se ne znadeš javit’? Ni ti mater učila da pozdraviš?
Ja njoj: "mama me je učila da kažem dobar dan"!
- Čija si ti? – upita me.
Ja njoj: "mamina i tatina"!
- Čija? – ponovi mi pitanje, primakavši se još bliže, valjda da me bolje čuje. – Čiji ti je otac?
Ja njoj: "i on je sin svog tate... i mame! Ali oni su umrli, znate..."
- A čiji je njegov stari? – nastavljala je baba da me ispituje.
Ja njoj: "Stari?" Tad nisam razumela šta joj to znači stari. Pa ako je neko nekome deda onda je normalno da je stari, mislila sam u sebi. "Tatini roditelji su došli iz Žumberka", rekla sam joj iako ni sama u to vreme nisam znala gde je i šta je to "taj Žumberak", samo sam znala da su došli odatle.
- Aaaaaaa, kolonisti... – kao da je tek tada ta baba u prolazu nešto shvatila, ali je opet postavila novo pitanje: A, čija ti je mater?
Ja njoj, jer sam to "mater" znala šta znači: "mama mi je iz Miletića... Srpskog!" To, "Srpskog", rekoh onako glasno, okrenem se i krenem dalje na put prema školi.
- A zato tebe ni mater naučila kako se trebaš javit’ i pozdravit’! – govorila je baba još iza mene.

Tih dana samo sam strepela da li će neki glas doći do moje mame, kako se Dačina cura "ne zna javit’!" Taj Dača, to je ime mog dede, tatinog oca, koje je ostalo nama u nasledstvu, kao "grdno" ime porodice, koje imaju svi meštani sela, i da sam samo rekla to Dačina, kad me ona baba pitala "čija sam", bilo bi dovoljno da zna "celu istoriju" našeg prezimena.
A ja sam baš bila ponosna što joj to nisam rekla. I što sam i godinama posle, na mnoga pitanja: "čija si?", ja uvek odgovarala: "mamina i tatina"!