Slike sećanja Alise Salopek: Uskršnji zeka

Znamo svi kako se deca raduju ovom prazniku i "Zeki" koji će im u "gnezdu", koji su za njega napravili, ostaviti puno poklona i slatkiša. Verujem da nema ni nekog od nas odraslih, ko u detinjstvu nije pravio "gnezdo" za svog "Zeku".
Veče pred Uskrs deca načupaju trave, tu travu lepo poslažu u nekim gajbicama, korpama, starim lavorima ili ko već šta ima i kako se doseti. Znate već i sami kako je to bilo. Ujutro, na Uskršnje jutro, kad se probude, ugledaju "gnezdo" puno slatkiša i igračaka, novih majica ili patika, lopti i raznih drugih stvari, za koje se deca nikad ne pitaju kako je to jedan zeka sve mogao doneti, već se toliko raduju dobijenim poklonima. I onda brže-bolje otrče kod svojih baka, tetaka, strina... Jer, i tamo je "Zeka" sigurno prolazio.

Sestrin i moj "Zeka" nama je svake godine ostavljao hula-hopke apatinske "Vukice Mitrović", i to svake godine u drugoj boji, da smo mu jedne godine ostavile poruku da to više ne radi i da je umesto tih čarapa mogao i nešto drugo da donese. Poslušao nas je, i sledeće godine doneo nam samo slatkiše.
Ali kad ta deca malo porastu, kad devojčice postanu devojke, a dečaci momci, kad shvate kako "Zeka" uspe da ponese onoliko poklona za jednu noć, e, onda se i pokloni za "Zeku" malo promene.
Više to ne budu igračke i slatkiši, a ni hula-hopke iz apatinske čarapare, već mnogo "teži" i dosetljiviji pokloni. I te poklone dobijaju samo devojčice, odnosno sad već devojke. Dečaci, koji su to nekad bili, a sad su momci, postanu "Zeke" i nose poklone ulicama do kapija onih kuća u kojima ima neka devojka... Ujutru,  kad se devojke probude ugledaju poklone pred svojom kućom.

Otkad sežu moja sećanja, a i drugi su mi pričali, u Sonti ova tradicija "ostavljanja poklona", što bi se u selu reklo: "Zecova" pred kapijom, postoji odavno.
Ne budu to ni slatkiši, cveće ni nešto vredno, čime bi neko pokazao da mu se sviđa neka cura, već je to obično bilo nešto "bezveze", neko smeće, drva, cigle, šljunak, pesak, prikolice traktora, bilo šta što se nađe na ulici i što se može preneti do kapije.
Sećam se da su jednoj curi, našoj komšinici, jedne godine "zazidali" ulaz blokovima što su stajali pored puta, i to tako da njeni nisu ni na ulicu mogli da izađu dok sve te blokove nisu sklonili. Možete zamisliti prizor kad ujutru otac ustane i hoće na ulicu, pa kad otvori kapiju ugleda zid od blokova tačno ispred. I ne zna odakle da krene to da sklanja, ni kako da izađe, ni šta da kaže.

U prošlim vremenima gotovo da nije bilo devojke u selu, ili tek poneka, čija bi kapija, ćuprija ili deo ispod prozora, ostao bez "Zeke" tog jutra.
Nama su jedne godine rasuli slamu, Bog te pit’o odakle i od koga su je dovukli... Svuda po travi ispred kuće su je razbacali, a taman je ćale lepo sredio za Uskrs i pokosio. Naravno da smo to sestra i ja morale da skupimo sve i počistimo. Jednu balu su samo prebacili preko kapije, valjda je nekog mrzilo da raspetljava čvor od manile. Mama je posle rekla da joj je dobro došla ta slama, jer je baš "prifalilo" da stavi ispod krmače. Divno! Kao da su znali šta nam je potrebno!

Jedne godine "Zeka" nam je pred kapijom napravio "indijansku kućicu" od snopova kukuruzovine, a druge ostavio stalak za bicikle što stoji ispred prodavnica ili kafana gde se ostavljaju bicikli. Držač za bicikle, ili biciklarnik, ne znam kako se još zove, ali bilo je dugačko dva metra, i kad je ćale otvorio kapiju i hteo na ulicu izaći, umalo nije pao preko njega, jer ga nije ni video niti je očekivao da će tu biti da mu "prepreči" put. Mama je odmah rekla da ga unesemo u dvorište i stavimo iza bedema, pa ako se niko ne javi da mu fali, ostaće nama da imamo gde ostavljati bicikle, a ne da ih naslanjamo na zid kuće, jer je ona taman sve okrečila.
Naravno, da je nekom to zafalilo, pa se vlasnik "stalka za bicikle" odnosno gazda obližnje kafane, javio i tražio da mu to vratimo.

Poslednjih nekoliko godina, kad odlazim u selo na Uskrs, ne vidim "Zecove" pred kućama, iako idem u ranijim jutarnjim satima kad mnogi još spavaju i kad devojke još ne ustaju da "sklanjaju" poklone.
Ne znam da li ovaj seoski običaj zamire, potisnut mnogim drugim čudima tehnike i modernog doba, ili je sve manje momaka u selu, pa i nema ko da nosi "Zecove" i ostavlja pred kapijama, i ima sve manje devojaka iza tih kapija, ili su naše devojke sve vrednije pa te "poklone" sklone još u toku noći, dok mame i tate još spavaju, a i svi drugi, pa nema šanse ni ja da ih vidim kad jutrom prolazim.