Slike sećanja Alise Salopek: Pismo

S kraja osamdesetih i početkom devedesetih, u vreme kad smo sestra i ja bile srednjoškolke, na "Radio Apatinu", subotom pre podne išla je emisija zabavnog karaktera u kojoj su se ispunjavale želje slušalaca. Nije to bila ona emisija "želje, čestitke i pozdravi" u kojoj su srećni roditelji u 20 i kusur "pesama za svatove" čestitali sklapanje braka svome sinu i želeli mu dug i srećan život sa tom i tom, pa su se onda ređale poruke i pesme tetaka, stričeva, baba i deda, niti su poruke išle uz pesmu "Moj Milane, kad u vojsku kreneš" da bi cela opština znala da dotični Milan, a nije morao čak ni da se zove Milan, stupa na branik naše otadžbine.

To su bile pesme – želje slušalaca, ispunjavane u toj subotnjoj prepodnevnoj emisiji, koje su slušaoci tražili od urednika da "im pusti" putem pisama ili su neki čak i lično dolazili u Radio. Voditelj tog subotnjeg prepodnevnog programa bio je naš komšija Đuro. Bili su i drugi, zavisi kako-kad, ali njegov glas na radiju, ostao je meni u sećanju, naročito kad je jedne subote čitao pismo koje smo mu sestra i ja napisale.
Prethodna pesma se završila, i poče Đuro da čita naše pismo: "Pozdrav svima u Radio Apatinu..." A neki neopisiv drhtaj preplavi moje telo... Verovatno i sestrino, ćutala je k’o skamenjena. "Evo javljamo vam se sa par reči da vam kažemo da ste super i da vas redovno slušamo..." Drhtaj od slušanja komšijinog glasa postajao je sve veći... "Primećujemo da puštate stalno jednu istu muziku, kao da ne znate da postoje i druge pesme, recimo HM (to HM je heavy metal)..."
Bum! Tras! Pravo u centar, pa komšija je čitao sve od reči do reči! Čak je rekao i tako slovo po slovo to: H i M, i još i pročitao to što piše u zagradi. A zatim je nastavljao, red po red, rečenicu po rečenicu sve čitajući grupe i pesme koje smo mu nabrojale da "postoje" i da bi mogao da ih kad pusti, a ako ne može da se puste te strane pesme, nek bar idu ove naše, domaće. I još je komšija u etar cele opštine rekao i poslednju rečenicu iz pisma: "E tako, komšija, da sada znaš, i nemoj ovo pismo da pročitaš celo, ni slučajno, samo nam pusti neku pesmu sa spiska i kaži: pozdrav iz Sonte."
Lepo voditelj, naš komšija, završi čitanje pisma i pusti Borinu: "Još jedna cigareta pred spavanje", koja uopšte i nije bila na našem "spisku" i kaže: "Za devojke iz Sonte!"
- Dobro, nije pročitao ko šalje!- reče sestra kad su krenuli prvi akordi pesme.
- Sva sreća! Zamisli da je i to pročitao, pa svi bi znali da smo to mi pisale! Ovako bar niko neće skontati ko je pisao! - ubacih se.
Uveče, kad smo "izašle u selo", prva osoba na koju smo naišle, jedan naš drugar, umesto "zdravo" ili tako šta slično, počeo je da pevuši: "I zao glas za mnom stiže, i brda olajavanja, za dobrim konjem prašina se diže... još jedna cigareta pre spavanja..."
Toliko o tome da niko neće skontati da smo to nas dve pisale pismo.