Slike sećanja Alise Salopek: Dunavski marš

Sad ne mogu tačno da kažem kad je bila prva marš-tura uz Dunav od Apatina do Batine, ali znam da su se mnogi osmaci hvalili, dok sam ja bila peti ili šesti razred osnovne, kako su bili na Dunavskom maršu.

Jedva sam čekala da i ja porastem još više, da mogu na taj marš.
Prijavila sam se proleća '88. Tada sam i ja bila osmak. Međutim, prijavila se i moja sestra, i još nekoliko njenih drugarica, iako su bile godinu mlađe, što meni u sedmom razredu nije bilo dozvoljeno.
Možda je te godine promenjena "politika" marša, pa su dozvolili da na njega idu i sedmaci, koji su gotovo kao osmaci, po godinama, ili je jednostavno bio mali odziv osmaka pa da se popuni broj potreban za održavanje. Ne znam koji je razlog za to bio tada, ali znam da smo tog lepog, prolećnog, subotnjeg jutra, sestra i ja stajale sa nekolicinom sedmaka i osmaka iz naše škole na autobuskom stajalištu kod "Sopike" i čekali bus za Apatin. Svi uzbuđeni, razbuđeni, bez krmelja u uglovima očiju, sportski obučeni, s rančevima sa vodom i doručkom na leđima i orni za višekilometarsko hodanje.
Mesto okupljanja bilo je ispred apatinske osnovne škole, odakle smo svi učesnici marša, sedmaci i osmaci iz cele opštine, krenuli prema Dunavu, i dalje uz Dunav. Bilo je tu i nekoliko nastavnika. Iz naše škole: jedino nastavnik Joza, koji nam je predavao OTP (u "prevodu": tehničko).
Za mene i sestru bilo je to prvo hodanje pored Dunava izvan Apatina, pretpostavljam i za mnoge iz okolnih sela. Uopšte, bio je to prvi odlazak na ovu reku, putem dalje od Brodogradilišta. S leve strane: Dunav, a sa desne: prvo niz kuća i vikendica, pa drveća, pa opet niz krovova koji se tek naziru kroz krošnje novog drveća, i onda šume, njive, livade... Na početku, put je bio asfaltiran, na onom delu gde se izlazilo iz Apatina, ubrzo zatim prerastao je u kolski put pun prašine koju su dizali naši "predeni" koraci.
- Prva pauza biće posle sat hodanja, i to od 5 minuta, - reče jedan nastavnik apatinske škole, verovatno je on bio vođa marša.

- Posle novih sat vremena, pauza od 10 minuta, i posle još sat hodanja, imaćemo pauzu od pola sata za doručak!

- Ja ću crknuti od gladi do tada! – dobacila je moja sestra, izazivajući smeh kod ostalih, nas njenih istomišljenika, koji nismo smeli da "pisnemo" ni reč negodovanja.

I tako, sat hodanja, pa 5 minuta odmora, opet hodanje, pa novi odmor, hodanje i doručak. Sve po redu kako je i "najavio" onaj nastavnik. Posle doručka opet hodanje... Hodanje... Hodanje... Odmor... Hodanje... Dunav sa leve, a sa desne: vikend naselja, šume, njive, zapuštene ili sredene livade i poljski putevi koji vode do Sombora, Monoštora, Bezdana, i koji ostaju za nama. Dunav lagano protiče kraj nas, ka svom ušću, mi laganim koracima prolazimo pored njega, u suprotnom pravcu – ka njegovom izvoru. Ustvari, ne baš do izvora, samo do mađarske granice.

Nekako, gledajući s ove vremenske razdaljine, shvatam koliko je zapravo bila jaka naša želja da stignemo do cilja: ta želja, koja nas je vukla da završimo marš, da - iako umorni, žedni i sa stalnim pitanjima postavljanim nastavnicima "Koliko još?" i sa gotovo istim njihovim odgovorima: "Još malo!", i kolika je bila sreća u našim dečijim očima kad smo ispred sebe ugledali "Batinski" most, i poznati "Batinski" spomenik s one strane Dunava, i saznanje da smo uspeli... Više nismo osećali ni umor, ni glad, ni žed... Saznanje da smo tako blizu cilja, dalo nam je snage da, ne samo izdržimo još malo, već i da ubrzamo korak. Ne znam da li je neko od nas tada razmišljao o ovome i da li je na ovakav način, kao ja, doživeo to olakšanje i sreću ugledavši most preko Dunava, nekada zvanog Most 51. divizije, i da li je korake preko mosta, dugackog 638 metara, ubrzavao zbog tog naleta snage došavši do cilja ili zbog mirisa vojničkog pasulja, za koji smo znali da nas čeka za ručak na cilju, negde kad pređemo most. Znam samo da smo svi bili srećni kad se marš završio i kad smo "navalili" na taj pasulj. Nazad smo išli autobusom. Ne verujem da bi iko imao snage (i volje!) za novo hodanje.

Od tog Dunavskog marša ostala mi je, pored "upaljenih" mišića i bolova u nogama (koji su posle par dana nestali), gomila ceduljica s napisanim adresama i brojevima telefona vršnjaka koje sam tokom marša ili ručka u Batini upoznala, gomila novih lica, novih prijateljstava i prelepa slika sećanja.