Slike sećanja Alise Salopek: Dragi moj voljeni Stipice

Pre neki dan sam pisala o pismu koje smo sestra i ja poslale u "Radio Apatin", to me podsetilo i na druga pisma koje sam poslala na neke druge adrese. Podsetilo me na lepotu pisanja pisama. I na lepotu dobijenih pisama. Na onaj trag napisanog što zauvek ostaje na papiru.

Znam da i mnogi od vas pamte osećaj kad ste u svom poštanskom sandučetu videli pismo (ne mislim na one plave koverte ili račune koje niko s oduševljenjem ne prima), već na obična, bela ili u kojoj drugoj boji, ili ona koje smo umesto u koverte, "umatali" u razne postere, mislim na pisma od dragih nam ljudi, koji su bili daleko, ili na pisma koja smo dugo čekali. Znam da vam je poznat taj osećaj. Zato se često i zapitam kako su se osećali ljudi koji nikad nisu dobili ni jedno takvo pismo.

Slike sećanja vratiše me jednoj davnoj letnjoj večeri. Bilo je to pre 25, možda i više godina. Omiljeno mesto okupljanja sonćanske omladine, u to vreme, naročito leti, bile su "klupe". Ne znam da li "klupe" i danas imaju tu ulogu, s obzirom da je sada tu parking, i da je to prosto nemoguće od parkiranih automobila.
I tako smo sestra i ja bile sa društvom "na klupe" te letnje večeri. Prišao nam je jedan drugar, kog ću u ovom tekstu zvati Stipica, jer je s pravim imenom jedini bio u selu u to vreme, a ne želim da ugrozim njegova lična prava. Niti da odmah otkrijem ko je, neka se sam prepozna.

Prilazi nam i govori: - Jutros, kad sam se probudijo, donela mi mater niko pismo... Gledam ja kofertu, fina, bila, još meriše... Mmmm, kako fino meriše, fin parfin, nije onaj rumunjcki!
- Iiiii? - nestrpljivo smo mi čekali nastavak.
- Deder da vam opišem lipotu te koferte... I tako vam ja zagledam, okrećem, čitam atres, lipo piše moje ime i prizime, a natrag nema ko šalje... Gledam i gledam...
- I jesi otvorio? - prekinula ga je moja sestra.
- Ma jesam! Šta z’ dosadna, strpi se malo, deder! Otvorijo ja, razmoto papir, lip rukopis - nema šta! Bogami lip! Koda je moj!
- Sad ga pretera! Ne odugovlači, ’ajde, šta piše! – ubacih se.
- Aaaaa, znači vas samo interesuje šta unutri piše? A to što sam ja bijo srićan što sam dobijo pismo, e, prvo pismo... Kogod i mene da štogod piše! Umalo nisam od sriće zaplak’o...
- Jesi l’ zaplak’o? - oglasio se neko sa strane.
- Bogami, pajto, skoro! - nastavio je taj Stipica. - Gledam ja ona slova, rečenice, čitam, čitam, sve lipe riči... Dragi, moj, voljeni Stipice... Tako počimlje... Odavno mislim da ti kažem koliko si lip i koliko ti voljim...

Stipica je zaista pre toga izvadio jedan koverat, iz njega papir i sa tog papira čitao... Mi smo se samo pogledali, ne verujući, ma ko bi njemu pisao i to tako, "dragi moj i voljeni"... Ma daj! Ali, on je čitao i čitao, sve tako slatkorečive, fine rečenice, koje ga hvale, i njega i njegovu lepotu, dobrotu, finoću, ljubaznost, seksipilnost, muškost... Dečko je čitao i čitao... Poželela sam da malo skrati, da malo ubrza, samo da već kaže ko mu je poslao to pismo.
Na kraju, kad je sve pročitao, a bome je bilo cele dve strane,  kaže: u potpisu - tvoj Stipica!
Tajac! Muk! Pogledasmo se... Pa on je to sam sebi napisao pismo! "Koji kreten", pomislih tada.

- Tvoj Stipica! - još jednom je ponovio, pa je onda  prasnuo u smeh. - Jesam vas, a?
- Ma daj pismo! - oteo mu je jedan drug to pismo iz ruku. - Vid’te, stvarno piše sve ovo što je čitao... Dragi, moj, voljeni, bla, bla... Tvoj Stipica! E, čoveče! - ni on nije mogao da poveruje. Okrenuo je onda i koverat, pogledao u adresu: - E, gle, ima i pečat pošte... Idiot ga je stvarno poštom poslao... ’Ajde, neka je neko i tebi poslao pismo, pa makar to bio i ti sam!

Ja nisam mogla da dođem do reči od smejanja. Moja sestra takođe. Celo društvo i svi drugi prisutni; svi sa "klupa", koji smo slušali dok je Stipica čitao pismo koje je dobio, svi smo se smejali. Stomak nas je već zaboleo od toga. Takvu glupost nikad nisam čula. Sam sebi je poslao pismo! I još nam se hvalio time!
Sada tek, godinama posle, razumem i zašto. Tada nam je sve bilo smešno!