Slike sećanja Alise Salopek: Svi smo mi ljudi, retko ko je čovek

Pre nekog vremena, na jednom našem TV programu, gledala sam emisiju o deci i mladima u jednom Domu za nezbrinutu decu.
O životu u toj Domu pričali su uglavnom zaposleni, direktor, mnogi vaspitači, ali i deca, sa "zatamnjenim" licima i promenjenim glasom, zbog zaštite dečijih interesa.
Priča me zainteresovala, i pomno sam je pratila. Gotovo da me je bila rastužila. Moji ukućani su samo čekali trenutak kad ću zaplakati. Što sam redovno činila na takve priče.
Umesto suza, u sledećem minutu mene je preplavio neki poseban osećaj dragosti, miline, osećaj sreće i ispunjenja. Naravno, pre toga sam vrisnula: "To je on!", radosno, kao svaki put kad vidite poznato lice na TV-u, da su se svi u sobi okrenuli i pogledali prema ekranu. "To je on, moj školski! Išao je sa mnom u školu! Sedeo klupu iza mene!"
Gledah lik na ekranu, pročitah, piše: njegovo ime, prezime i ono: vaspitač! On: vaspitač?! Sedi okrenut profilom prema kameri, vidi se samo leva strana njegovog lica, desna, tek ponekad, kad u toku razgovora pomera glavu. Ali, dobro prepoznajem: to je on! Govorio je o uslovima rada i problemima s kojima se susreću deca u tom Domu. Govorio je nešto i o sebi, o svom dolasku u taj dom. Lice mu se malo promenilo, ali ostao je u očima pogled onog dečkića iz klupe iza mene.
Tibor... Išao je sa mnom u prvi osnovne! Davno je bilo... Bio je dečak koga su svi izbegavili, rugali mu se, izazivali ga ili se sklanjali od njega. Mi devojčice smo se uglavnom sklanjale. Retko ko se sa njim družio, još manje igrao, ili hteo da bude sa njim par u redu... Osim što je bio Rom, ili našim "narodskim" jezikom rečeno "Cigan", Tiboru je cela desna strana lica bila u ranama od opekotina i požara ko zna kad u detinjstvu preživelog. Te rane od opekotina širile su se od desnog oka pa sve do vrata, verovatno i dalje, ali je to majicom uvek skrivao... Videle su se samo još rane na desnoj ruci. Zaista je bilo jezivo videti. Naročito nama, deci od sedam godina. Ne sećam se da li je imao roditelje, ili mu je neko drag možda stradao u tom požaru, a nikad nije ni pričao o tome, što je nama deci bilo još veći povod za izmišljanje raznih priča i verzija zbog čega je imao takvo lice.
Kad god je neki dečak hteo da uplaši neku devojčicu, govorio je: "Sad će te Tibor...", kad god je neko hteo da kaže kako je nešto ružno, opet je to bilo na račun njegovog lica.
Sada tek mogu da osetim patnju koju je on tada preživljavao. Rane od požara sigurno nisu bolele tako, kao naša, dečija "peckanja".  
Posle tog prvog razreda osnovne škole, Tibora više nisam videla. Ostao je samo trag o njemu u našem detinjstvu na jednoj zajedničkoj fotografiji iz tog prvog osnovne.
U nastavku školovanja nije bio više sa nama i niko više nije pominjao Tibora. Nas devojčice dečaci nisu više "plašili" sa njim, niti je iko postavio pitanje: "Gde je on?"
Potpuno je otišao i iz mog sećanja.
Sve dok ga tog dana nisam videla na TV-u, njega kao vaspitača iz Doma za nezbrinutu decu. Njega kao odraslog čoveka.
Ipak sam se na kraju priloga rasplakala! Pomislih: Kako je lako verovati da smo svi ljudi, treba biti čovek. A Tibor je to ostao!