Slike sećanja Alise Salopek: Zašto kiša pada?

Nedavno sam čitala kako je jedan profesor iz Beograda osuđen da je đacima pružao usluge turističkog vodiča, jer je čas istorije držao na Kalemegdanu i pokazivao deci kulturno-istorijske karakteristike tog lokaliteta.
To me je nateralo da se podsetim svog učitelja iz sonćanske osnovne škole – Gradimira, koji je često kredu, tablu, udžbenike i predavanje u učionici zamenjivao odlaskom u prirodu. Ne pamtim ni broj tih izleta, kad je naše odeljenje, nas đake od 8 ili 9 godina, vodio u šumu Slatinu, da nam na licu mesta pokaže kako izgleda koje drvo u šumi, njihovo lišće, stablo, godovi na panju, ili kako da se preko mahovine na stablima snađemo u prirodi.
Možda je tad trebalo da bude kažnjen jer je pružao usluge orijentiringa u prirodi?

Sećam se da smo jednom zastali kraj nekog kanala do pruge... Kanal je bio širok nekoliko metara, i mi smo morali da idemo do prvog mostića da bismo prešli na drugu stranu.

- Da li neko zna ko bi, jedini u našoj zemlji, mogao ovaj kanal da preskoči? – upitao je tad učitelj, a mi smo ga svi znatiželjno gledali čekajući odgovor.
– To je Nenad Stekić! On bi bez zaleta mogao da preskoči ovaj kanal, iako je širok sigurno bar 7 metara – rekao je učitelj, dodajući kako je rekord tog našeg skakača u dalj skoro pa osam i po metara. Neko drugi da proba nakvasio bi bar noge pri doskoku.

Verovatno bi našem učitelju danas zamerili da je bio sportski komentator, umesto da decu drži u učionici i diktira zadatke. A ja sam taj podatak zapamtila, iako je od tada prošlo mnogo godina, baš zato što je rečen u prirodi i što sam na licu mesta mogla da zamislim tog Stekića kako preskače naš kanal i da mu još noge ostanu suve.
 
Pored šume Slatine, učitelj nas je često vodio i do sonćanskih njiva, gde smo gledali i pratili rast kukuruza, pšenice, suncokreta. Pokazujući prema drugom kraju njive, naučili smo šta su horizont i vidikova linija, a kad je učitelj rekao jednom drugu da siđe sa puta u jedan mali jendek, i da odatle kaže dokle mu pogled seže, naučili smo i da se ta vidikova linija menja zavisno od mesta gledanja.

- Hajde sad da čujem zašto kiša pada – upitao je učitelj kad smo kretali nazad i kad se nebo toliko naoblačilo da je zaista pretilo da kiša pljusne svakog časa. Onako u hodu i usput mi smo mu govorili najrazličitije, dečje, pametne odgovore:
- Zato da biljke dobiju vodu i da bolje rastu! – bio je najbrži odgovor.
- Kad kiša pada onda zemlja upija vodu, i biljke preko korena dobijaju hranu! – još jedan dobar odgovor.
- Ako nema kiše onda su biljke žedne, kao i mi posle fudbala!
- Kiša pada, jer se u oblacima nakupi puno vodene pare, i kad oblaku bude teško da drži toliko kiše on je pusti na zemlju.
Svako od nas imao je po svoj pametan odgovor, a na to je učitelj samo klimao glavom i govorio:
- Jeste, to je tačno, ali ima još nešto.
Tako nas je navodio da mi i dalje tražimo onaj pravi, najtačniji odgovor.
- Kad sunce sija to isparava reke i jezera, to isparavanje ide u nebo. Tamo gore se ta para pretvara u vodu, u kapljice kiše... – mi smo očekivali da će ovaj odgovor biti najtačniji.
- Da, tako je. Ali zašto kiša pada? – učitelj je opet bio nezadovoljan i ovim odgovorom.
- Pa da napoji žedne biljke, da reke budu pune vode, da imamo struje, da ne presuše kanali, da bude dovoljno vode i na našoj Bari da se možemo kupati na leto, da krave, konji i sve druge životinje imaju šta da piju, da ljudi imaju šta da piju, da mravi ne budu žedni, da jagode budu lepo zrele, jer im voda daje sočnost, da pokisnemo, da ovo... da ono... Naši su odgovori već postajali i smešni, ali uglavnom svi tačni, kako je rekao i sam učitelj.
- Vidim, sve ste lepo naučili, sve su to tačni odgovori! Svim živim bićima na zemlji je potrebna voda! Bez vode nema života! Ali, zašto kiša pada, ko još zna? – upitao je učitelj, i kad je video da smo mi i dalje bledo gledali u njega, ne znajući više šta da kažemo, rekao je:
- Kiša pada  - jer nema merdevine da siđe!

Ovaj odgovor niko nije očekivao! Da kojim slučajem danas drži časove na sonćanskim njivama i nekim novim klincima postavi pitanje zašto kiša pada, optužili bi ga da se bavi poljoprivrednim radovima ili meteorologijom, iako nije obučen za to.
Ali to je bio jedan predivan dan u prirodi sa našim učiteljem, Bog da mu dušu prosti, i slika sećanja koja je ostala u meni baš zbog te šale koju je izveo sa nama, pritom naučivši nas mnogo toga o prirodnom toku života, što u učionici na taj način nikad ne bismo mogli.