Slike sećanja Alise Salopek: Matematičarka

Znate onaj osećaj kad se kao autsajder pojavite na nekom takmičenju i "razbijete" sve... E tako sam se ja osećala kad sam se nekim čudom našla na opštinskom takmičenju iz matematike. Matematiku nikad nisam volela, šta više, taj predmet mi je bio najteži, najdosadniji, pod moranje da moram sate i sate da provodim nad knjigom i sveskama vežbajući ga, i opet sam više zadatke "nabubala" nego što bih to razumela i s lakoćom odrađivala.
I dok su se neki moji drugari cele zime i početkom proleća pripremali na dodatnim časovima i vežbali mnogo teže zadatke za takmičenje, mi "ostali" smo se mučili da što bolje naučimo formule i obrasce i svoje ocene dovedemo bar do onih solidnih, da nam ta matematika (ni nama odlikašima) ne kvari puno prosek.

- Ko bude na ovom kontrolnom zadatku dobio peticu, ići će u subotu na opštinsko takmičenje iz matematike! – rekla je nastavnica Ljubica, pišući zadatke na tabli.

Tada sam bila u šestom razredu, ali zadaci napisani na tabli činili su mi se kao da su namenjeni onima na fakultetima... Ali, moj dečji inat, jer u tim godinama, kad ne želimo više da budemo deca, ali nismo još ni odrasli, i kad nema ničeg jačeg za pokretanje od tog dečjeg inata i onog: "zašto bi neko bio bolji od mene?", učinio je da te zadatke, na prvi pogled teških "kao kuća", ali na drugi razumljivih i provežbanih nekoliko puta, uradim s lakoćom...

I na sledećem času, kad je nastavnica donela pregledane zadatke, i dok sam ja očekivala neku četvorku, ili bar 3+, kad je izgovorila moje prezime, čula sam: "jedina petica" (oni standardni "petičari" iz matematike, bili su oslobođeni tog kontrolnog).
Tako se ja nađem u subotu u autobusu prema Apatinu sa svom drugom decom od šestog  do osmog razreda – "matematičarima" iz Sonte, koji su cele zime i proleća svakodnevno vežbali, prolazili i mnogo teže zadatke, radili i ono gradivo koje mi na časovima nismo još ni prešli.
Osećaj je bio predivan! Biti deo takmičarskog tima naše škole, boriti se za svoju školu, za svoj razred, dati sve od sebe – u meni su se, dok smo ulazili u prostrani hol apatinske škole, i dok su mi pogledi leteli po zidovima i slikama na njima, lomili takmičarski duh i trema prvog puta "biti" na nekom velikom takmičenju. Tek kad sam, smeštena u učionicu u klupi pored dečaka iz Svilojeva, koji je bio sedmak i radio zadatke za stariji razred (da ne bismo prepisivali jedni od drugih), i kad sam pogledala papir sa pitanjima i zadacima, u meni je počela ta trema da bukti još jače. Gledajući u rad tog sedmaka do mene, kao da ću među njegovim brojkama pronaći željene odgovore, ja sam u stvari shvatila da moje mesto ipak nije među matematičarima.
Gledala sam u svoja pitanja, pa u njegovo ime i prezime, pa opet u svoje zadatke... Iz glave ništa do mog papira nije stizalo. Zove se Zoltan, vidim... Prezime je nešto na Št... Šta li tu piše, ne mogu da pročitam njegov rukopis... A moj papir sa zadacima i dalje prazan ostaje...
Uradim nekako prvo, drugo pitanje... Verovatno polovično, jer je bilo ostavljeno četiri prsta debelog prostora za rad, a ja sam to napisala u jednom redu.
Kod trećeg zadatka sam potrošila malo više vremena. Pitanje je bilo: Koliko dnevno treba da se doliva bure od toliko litara ako ono na otvoru dole ispušta dnevno toliko, a da uvek bude u njemu ista količina... Eh, sad... Nikako da postavim zadatak. Nacrtah ja sa strane i to bure i crevo koje doliva vodu i otvor na buretu preko koga voda curi, kao da ga je neko sekirom malo udario, pa je bure bušno... Sve ja to lepo i slikovito prikazah, sa brojkama sa strane... Ali nikako nisam te brojke, x i y i zagrade mogla da smestim u postavku. A rezultat sam dobila. Svakodnevno da se uliva toliko i toliko litara vode i za toliko dana bure će imati toliko litara... Slika bureta za izložbu!
One ostale zadatke sam nekako rešila pre isteka vremena predviđenog za to, dok je moj parnjak iz klupe već odavno bio predao svoj zadatak.

I posle je usledilo nekoliko sati čekanja rezultata i obilazak velike apatinske škole. Za nas decu sa sela apatinska osnovna škola bila je "prevelika"! Možda je to bio najlepši deo takmičarskog dana. Tetkice iz škole su nam pripremile sendviče sa salamom, trapistom i kiselim krastavčićima. Usledilo je i upoznavanje sa vršnjacima iz drugih škola, pitanja kako smo uradili koji zadatak, šta smo odgovorili ovde a šta na ono drugo pitanje. Negde s druge strane te prostorije gde smo dobili sendviče, ugledala sam i njega: "mog para" iz klupe.
Nekoliko godina kasnije, s početka srednje škole i putovanjem do Sombora i nazad, opet ću ga sretati, doduše samo povremeno, petkom, pri njegovom "vikend" vraćanju iz Subotice. A dan takmičenja iz matematike u osnovnoj, postaće dan lepog sećanja, da takmičenja iz nekog predmeta, pored te osnovne uloge koju imaju, ipak u sebi nose i ono drugo, mnogo lepše i izazovnije, od same borbe za uspehom.
Moj rezultat sa tog takmičenja bio je iznad očekivanog: i za nastavnicu, i za one standardne matematičare a još više za mene! Zauzela sam 11. mesto među šestacima. Nije za neku veliku nagradu, ali bila sam deset mesta isped nekog drugog šestaka iz naše škole. Čak deset mesta ispred  njih! Ja koja matematiku ne volim, i za koju je matematika "bauk" i samo gomila brojki i formula, ja sam bila najbolje plasirana od sonćanskih šestaka.
Verovatno se onim nastavnicima koji su pregledali te testove veoma dopao crtež bušnog bureta i creva za vodu iznad njega.