Slike sećanja Alise Salopek: Prijateljstvo

Ovih dana je puno priča na internetu o prijateljstvu. Onom prijateljstvu između ljudi različitih vera, opredeljenja, o pomoći koju su pružili ili nam pružaju druge države, ili obični ljudi ne gledajući ko je ko, kojim jezikom govori, da li se krsti prvo na levu ili desnu stranu i sa koliko prstiju, ili se uopšte ne krsti, pa i ne klanja, ili veruje "da je u ono neko vreme bilo sve bolje."
Te su priče danas mnogima došle kao "naučna fantastika" ili bajke, zaboravljajući da humanost i plemenitost ne razlikuje boju kožu, niti u datim situacijama ume da vide "s koliko se prstiju krstimo, i na koju prvo stranu."
I ja ću sad opet o "onom vremenu kad je sve bilo bolje", iako znam da ni tad nije bilo bolje, samo smo se nekako drugačije nosili sa datim situacijama, ili smo bili mlađi, pa je tad sve lakše i jednostavnije.

Elem, da ne dužim. Kako je moja najbolja drugarica iz srednje škole živela u Svilojevu, koje je, kako znate, selo gde, uglavnom, žive Mađari, tako smo sestra i ja skoro svakog vikenda "izlazile" baš tamo. Njeni roditelji nisu Mađari, otac je bio Hrvat, majka negde iz Bosne, i u njihovoj kući se pričalo srpsko-hrvatski, ali su svi drugi oko nas pričali mađarski: kad je trebalo neko nešto da nam odgovori – prava muka sa srpskim jezikom i gramatikom. I bez obzira što smo sestra i ja znale tek po koju reč (da ne kažem psovku) na mađarskom, rado smo odlazile u to selo.
Naročito mi je u sećanju ostao jedan događaj koji se zbio sad već u "davno prošlo vreme", s kraja osmdesetih, pre onog rata. Mada rat i nema veze sa mojom pričom.

Jedne večeri po izlasku iz kafića, jedinog u tom selu, koji je ujedno bio i disko, jer je selo toliko malo da za nekom (pre)velikom diskotekom i nije bilo potrebe, kad smo krenule kući sa drugaricom i njenim bratom, koji je godinu dana stariji, na putu ispred nas zaustavio se jedan auto. Momci iz auta otvorili su prozor i počeli nama curama dobacivati. Face tih momaka bile su nam nepoznate, a nisu bili ni iz Svilojeva, jer su pričali ekavicom. Mislili su da smo Mađarice i da ih ništa nećemo razumeti. Kad smo im odgovorile, na srpskom, počeli su da se smeju, i još više da vređaju i dosađuju. Drugaricin brat se umešao, rekao nešto, poručio da nas ostave na miru, da produže dalje.
 
- A šta se ti mešaš? – pitao je jedan, a zatim je izlazeći iz auta, besno nasrnuo na njega.
– Udario si auto, čuo sam to!
- Nisam udario! Metar sam od auta! Kako sam mogao i da ga pipnem?
- Jesi! Udario si! Ne misliš valjda da ja lažem? Ili misliš? Je l’ ja lažem? – upitao ga je, okrećući se ka svojima i smejući se.

Povukli smo se malo nazad, svo četvoro, vidno uplašeni. Tad je i njen brat zaćutao, hteo da krene dalje, taj iz auta mu nije dao. Mi smo počele da ih razdvajamo. Izašli su i drugi momci iza auta, nas cure odgurnuli a na brata krenuli da se "obračunavaju" prvo rečima, a zatim su ga dvoje opkolili i udarali mu "packe", dok su drugi dvoje pazili da neko od nas cura ne uskoči u pomoć. "Mirisalo" je na pravu tuču.

Pogledala sam prema vratima kafića i videla jednog dečka iz sela kako je, ulazeći u kafić, gledao u našem pravcu.
- Super! – pomislila sam, video je da ovi hoće da se biju, i nije ni došao da nam pomogne! U tom mi se trenutku zgadila sva ona pomisao na "bratstvo i jedinstvo"! A momci iz auta nisu ostavljali drugaricinog brata na miru. Nama, curama, više ni reč nisu rekli. Sve svoje "udvaranje" usmerili su na njega. Valjda da se pokažu frajerima, ili šta već.
Ni minut nije prošao, vrata kafića su se otvorila. Iz njih je izletela gomila mladih, i mladića i devojaka, noseći u rukama, valjda ko je šta dohvatio: neko stolicu, neko neke štapove, metlu, džoger. Ni ne sećam se šta su sve već imali u rukama. Mnogi ništa, samo su s podignutim rukama pravo jurišali sa vrata do nas, do tog auta, vikali nešto na mađarskom, a ja sam jedino umela da prevedem one psovke. Ovo četvoro nasrtnika je brže bolje pobeglo u auto, preteći još drugaricinom bratu: Videćeš ti drugi put!

- Drugi put mi opet ovde! – odgovorio je za njim vičući jedan mladić iz gomile onih iz kafića. I to je rekao pola na srpskom pola na mađarskom.
 
Mada nije ni bitan jezik kojim je rekao. Već ono šta je rekao.
Vremenom posle, sa sve češćim  odlascima u to selo, videla sam da, iako je selo malo, da se oni drže svi zajedno, da su tu "svi za jednog a jedan za sve", da zaista ne daju nikome da dira njihove prijatelje, i osećala sam pravu sigurnost odlazeći tamo. Znala sam da, šta god da se desi, da u tom selu imam prijatelje koji će priskočiti u pomoć, ne dao Bog da zatreba. One prijatelje koji ne govore istim jezikom kao ja, koje ne razumem kad pričaju, ili oni mene, s kojima je pravo "čudo" pričati "rukama i nogama", s kojima me jedino povezivao isti muzički ukus i pesme koje smo slušali. Ali za koje sam znala da će uvek biti tu.