Slike sećanja Alise Salopek: Jezero i Ređin sladoled

Sva moja sećanja iz detinjstva vezana su za to selo (Srpski Miletić) i Vojvođansku ulicu u kojoj je bila kuća moje bake. Kuća je i dalje tamo, iako ni bake ni dede nema više. I ne samo za tu, već i za Beljaničku, Bukilića, Bratstva-Jedinstva, kao i sve one druge, okolne ulice, naročito na one bliže "Jezeru".

- Ali Miletić nema jezero! – često su znali da mi kažu tada, pa i sada, oni što su kroz to selo samo prolazili!
– Ako misliš na Kanal, to nije jezero! – "pametovali" su.
- Ne mislim na Kanal, - odgovarala bih im, - Miletić stvarno ima jezero, i to jezero u kome nema vode. To je prostor, rekla bih "velika livada", obrasla drvećem, raznim šibljem i grmovima, s proleća i leti je pravi melem za šetnje i sklanjanje od vrućine, a zimi... E, zimi su se tu nekad okupljala sva deca iz kraja!

Slika sećanja iz "Jezera" prepunog dece na sankama, ko i na kakvim vrećama punjenih slamom, kako se spuštaju od puta stazom dublje prema šumi, prosto nikad neće izbledeti u mojim očima. Vidim je i sada u ovim toplim i sparnim danima. To je ono po čemu smo svi voleli zimu, zimski raspust i sneg. Mnogo snega kad napada. Kad se nizbrdica, iako duga tek nekoliko metara, kojom se spušta u "Jezero" prosto napravi pravom malom "spust" stazom. I znali smo sate i sate provoditi u tom "Jezeru", da ni promrzline na prstima nismo osećali, ni mokre noge. Važno je bilo što pre "popeti se na brdo", namestiti svoje sanke i juriš dole po snegu. Prosto smo leteli... Tih tri-četiri metra.

Ono po čemu još pamtim dane detinjstva u tom selu jeste zvuk trubice sladoledžije Ređe, kad se oko podneva čuo ulicama. Tako prepoznatljiv zvuk. Prvo bi se oglasio tiho iz drugih ulica, najavljujući svoj dolazak, pa bi zvuk bio sve glasniji i glasniji. Kad je bio na ćošku kod "Jezera", tj. kod one pumpe na ćošku, pa onda i na ulasku u Vojvođansku, kod Kosovkine kuće (odmah tu do bakine kuće), već smo sestra i ja od bake dobile po 5 dinara, za po jednu kuglu, i trčale brže bolje na ulicu. Nema šanse da se sladoled u letnje dane mogao izbeći, pa makar to bilo "od jedne kugle".
 
Ređin trotočkaš - sa korpom napred na dva točka, u kojoj su bile posude sa sladoledom, stigao je u svaku ulicu, i na svakom ćošku - Ređa bi zatrubio, a gomila dece bi se za tren stvorila oko njega i nadglasavali jedni druge, utrkujući se ko će pre do svoje poslastice. Uslužio bi sve, i nastavio dalje, u druge ulice. Ne znam da li sad "neki novi Ređa" ulicama Miletića na ovakav način deci prodaje sladoled, ali znam da ću kad god idem leti u to selo, po ulicama očekivati da čujem trubicu koja kaže da je "Ređa stigao" i očekivati da ću ugledati njegov trotočkoš sa korpom sladoleda.