Slike sećanja Alise Salopek: Nedeljni matine

Bioskop u Sonti je nekad bio pored današnje benziske pumpe i čini mi se baš na mestu gde se sad nalazi zvonik pravoslavne crkve. Možda će me oni koji se bolje sećaju, ispraviti u tome, ali u mom sećanju je ostalo na tom mestu. Sećam se da je svake nedelje, u jutarnjem terminu od 10 sati, kad je meni kao detetu bio dozvoljen odlazak u bioskop, bila strahovita gužva na ulazu. Guranje, laktanje, ko će pre do karte. I nije tu, u tom jutarnjem terminu, bilo samo dece, već i onih malo starijih.

Takvo čekanje u redu za kupovinu ulaznice danas možda postoji samo pri ulasku na koncert nekih velikih zvezda, a mi smo u ono doba imali to pred početak skoro svakog filma u bioskopu. U takvom jednom čekanju i guranju na ulasku, meni je spao sat sa ruke. To mi je bio poklon od bake za odličan uspeh na završetku četvrtog razreda. Uplašila sam se da će me masa povući za sobom i da neću uspeti dosegnuti sat sa poda. Ili da će neko stati na njega, da će ga polomiti.

I dok sam se ja izvlačila iz mase oko sebe, neprestano gledajući u sat na podu, videh ruku koja ga sa poda uzima.

"To je moj sat!" – gotovo plačnim glasom sam rekla, uspevajući da se izvučem iz gužve i da dođem do osobe koja je u ruci držala moj sat.

Bio je to dečko od mene stariji nekoliko godina. Znala sam ga iz školskog dvorišta, ništa više. I ništa više nisam mogla ni da kažem. Gledala sam u njega, pa u sat u njegovoj ruci, pa opet u njega. Povučena i gotovo nenametljiva kakva sam nekad bila, nisam umela ništa više da kažem. Reči su, kao i uvek, ostajale zaglavljene negde u grlu. A suze u krajičku oka, na ivici plača.

"Dobro, evo ti!" – rekao mi je tad taj dečko, stavljajući sat na moj dlan.

Gužva sa ulaza se raščistila, svi su već ušli, film samo što nije počeo. Ušli smo onda i nas dvoje. Zajedno, a odvojeno. Seli smo na jedina dva slobodna mesta. Ja do drugarice, on na sedište ispred mene.
Koji se film prikazivao, ne sećam se. Ni imena glavnih glumaca. Ničega. Samo njegove "kuštrave" kose na sedištu ispred mene.