Slike sećanja Alise Salopek: Krntija

Bili smo četvrti osnovne. Na času "poznavanja društva" govorili smo o narodnim herojima. Naravno, partizanskim. Ko su bili, kako su se borili i čime su zaslužili ime heroja, i to narodnih.

Skoro pola časa učitelj je pričao o tim herojima i onda nas je upitao:
- "Da li znate ime nekog narodnog heroja?"

Mi  smo se pogledali. Ćutke. Niko nije hteo prvi da kaže da ne bi pogrešio.

- "Hajde, sigurno znate bar nekoliko... Evo, na primer: Kako se zove kulturno-umetničko društvo gde mnogi od vas igraju folklor?"
- "Ivo Lola Ribar!" – ko iz topa je odgovorila Seka.
- "A kako se zove škola u Apatinu? I to sigurno znate..." – nastavljao je učitelj.
- "Žarko Zrenjanin!" – to smo gotovo u glas rekli.
- "Eto, znate već  imena dva narodna heroja! Siguran sam da i ovog znate. Znam da ima nekoliko učenika kojima očevi rade kao zidari u firmi u Apatinu koja nosi ime jednog narodnog heroja. Kojeg?"
 
"Marko Orešković!" – sad sam ja k'o iz topa odgovorila. Ih, pa kako da ne znam gde mi tata radi. Čudilo me zašto Saša nije odgovorio, i njegov tata tamo radi. Ili nije znao ili sam ja bila brža! Baš sam bila nekako ponosna na sebe što sam znala ime još jednog narodnog heroja! Toliko ponosna da sam slabo slušala šta je učitelj dalje pričao.

- "Mnogi narodni heroji pored svojih imena, dobijali su i nadimke, ili partizanska imena. Te nadimke su dobijali tokom borbi, i bila su to imena po kojima su ih mnogi prepoznavali. Nešto slično vašim nadimcima" – pričao je učitelj.

Ja sam se, tek tu, na kraju njegove rečenice, trgla iz "ponosnog sjaja" zbog malopređašnjeg tačnog odgovora.

A učitelj je nastavio svoje predavanje:

- "Eto, pomenuti narodni heroj, čije ime nosi apatinska škola, imao je nadimak Uča. Pomenuli smo i Oreškovića. Sigurno su vam očevi, vama kojima su tate zidari, rekli kako su zvali "njihovog“ narodnog heroja?" – upitao je učitelj, gledajući u mene i Sašu.

Ne znam za mog druga, ali meni tata nikad nije pričao o "njihovom" narodnom heroju. Niti da je bio "njihov"!

- "Krntija!" – odgovorio je Saša.

- "Bravo, Saša! Jeste, tako su ga zvali: "Krntija"! Bravo i za tvog tatu što ti je pričao o njemu!" – učitelj je nastavio da hvali Sašu, njegov tačan odgovor, tatu i to kako mu otac ima dobar vaspitni metod da ga je kroz priču naučio o našoj istoriji.

Ih, pa i ja bih to znala samo da sam smela da kažem da i moj tata često spominje to ime. To "krntija"... Naročito kad je govorio kakav je auto komšija kupio, ili kako predoseća da će njegova firma jednog dana postati k'o taj komšijin auto.
Onda bi učitelj i mene hvalio. Ili mog tatu.