Slike sećanja Alise Salopek: Lipiguz

Znate ono kad vam se neka scena ili priča iz detinjstva toliko ureže u sećanje, da posle, svaki put kad se desi ili čujete nešto slično, kad neki trenutak makar na delić podseti na taj iz detinjstva, u vama se u stvari ne javi osećaj o trenutku o kom priča ide, već o onom davnom, već prođenom i doživljenom.

Pre neki dan sam na internetu "naišla" na jednu priču osobe koja živi blizu groblja i njen strah da se sama vraća kući po mraku.
To me podsetilo na priču (doduše skroz "suprotnu"), koju sam čula još kao dete, o ženi iz sela, koja se pre ko znam tačno koliko godina hvalila da je toliko hrabra da sme sama da prođe noću kroz groblje.

- "I, šta je bilo dalje?" – upitao je neko u grupi nas dece  koji smo te, davne, letnje večeri sedeli na ćupriji pred drugaricinom kućom.

- "Da, stvarno... Je l' snaša otišla noću na groblje?" – dodao je neko drugi. Mada, priznajem, i svi mi drugi smo bili nestrpljivi da čujemo nastavak priče.

- "Otišla je..." – nastavio je dečak,  koji je od nas bio stariji samo nekoliko godina, ali njemu je, kako je rekao, to ispričala baka. "Znate kako naše snaše imaju one dugačke i široke suknje, tako je i ta žena bila obučena. Dok je prolazila, trava "lipiguz" joj se "zalepila" za suknju i povukla je. Žena je pomislila da ju je to neki mrtvac rukom uhvatio, i od straha je umrla!"

Možda smo tada, kad smo tako u letnjim večerima pričali te "strašne priče" imali 11–12 godina, ali sliku žene koja sama noću prolazi kroz groblje, i sliku suknje za koju se zalepio "lipiguz" i sada vidim pred svojim očima.
Ne znam da li je ta priča tačna, i da li je ta žena uopšte i postojala, ili je ona sinonim za sve one koji se hvale na taj način, ali znam da se ta priča, još od vremena detinjstva kad smo je prenosili jedni drugima, toliko urezala u meni, da sam je prosto "napravila" tačnom i istinitom.