Slike sećanja Alise Salopek: Potraga za blagom

Prođe još jedan Kirbaj u Sonti. Neko je odahnuo i konačno mogao "oka da sklopi" od preglasne muzike koja se tri noći zaredom, do ranih jutarnjih sati, čula iz svakog lokala.
Nekome je Kirbaj ispraznio "kasice prasice" na raznorazne vašarske igračke, koje su decu prosto mamile sa svake tezge. Nisu ispražnjene kasice samo dece, već i njihovih roditelja, baka i deka, tetaka, strina i ujni, koje su deca za rukav vukla, ne bi li dobili sve što su njihove okice videle, uz obaveznu šećernu vunu, vožnju ringišpilom i sladoled pri povratku kući.

Nekome je ovaj praznik sela (i ne samo ovaj, već i svi oni prethodni), "pomogao" da se popuni budžet lokala, da se zaradi. Jer, kad će ako ne sad kad je selo puno ljudi, kad su se, makar na tih par dana, vratili mnogi koji su ko zna kad otišli iz sela "trbuhom za kruhom". Željni odmora i svojih u selu, okupe se rođaci i prijatelji sa svih strana, uz "iće i piće", da li u kućnoj atmosferi, ili još bolje u nekom lokalu, podsećaju se nekih boljih vremena. A lokali su se prosto utrkivali koji će napraviti bolju atmosferu, bolju ponudu jela i pića, ili "dovesti" bolju muziku, pevače ili plesačice.

Kirbaj u selu je vreme kad selo "živne", kad se "probudi", kad se vrate oni koji su otišli, kad se ulice napune automobilima stranih tablica, a dvorišta vriskom i cikom dece, koja su tokom tih nekoliko dana uveseljavala srca njihovih baka i deka.
Nije to tako samo ovih "kriznih" godina. I kroz moje slike sećanja, Kirbaj je bio dan za šetnju vašarom, za gužvu u selu, za dolazak rođaka i mnogo kolača. Prosto sam jedva čekala taj Kirbaj, znajući da ću dobiti novu lutku, novu haljinicu, puno vašarskih bombona i ono "srce od testa koje se ne jede, već stoji na zidu" – tako sam nekad zvala "Licidersko srce".

Stariji čitaoci verovatno pamte da se vašar nekad održavao ispred Crkve i tadašnje "Opštine", odnosno zgrade Mesne zajednice. U samom centru! Tu je odmah bio i ringišpil! I to onaj sa "konjićima". Roditelji te "postave" na njega, ringišpil krene, vrti u krug. Vrtiš se i pogledima pratiš mamu i tatu, vidiš kako ti se osmehuju i mašu. Čvrsto se držeći za svog "konjića", jedva uspeš da skloniš ruku i da im mahneš. Posle, vašarske šetnje i kupovine, putem do kuće, radosno nosiš u rukama sve kupljene igračke, tako ponosno i srećno, da svi vide, da svi osete tvoju sreću zbog toga.
Nije samo "radosno nošenje" kući igračaka kupljenih na vašaru, slika sećanja koja me vraća nekim prošlim Kirbajima. Ono na šta me Kirbaji iz detinjstva vraćaju, jesu i jutra posle vašara. Kad prodavci sa svojim "šarenim" tezgama odu, i kad se mi deca iz obližnjih ulica, što ranije okupimo i krenemo u traženje onog što ostane posle vašara. A ko šta nađe – njegovo! Pravo malo "kopanje" blaga po putu i prašini pored. Bilo je bogatstvo kad naiđeš na neki prsten, lančić ili neki drugi vašarski "nakit". Našao se tu i poneki češljić, šnalica, delovi igračaka, oči lutkica, dugmići, pa čak i metalni novac. A kad nađeš papirnatih 10 dinara, ti si "kralj", jer si imao čak i za dve kugle sladoleda!