Slike sećanja Alise Salopek: Lubenica, lubenica...

Pre nekoliko dana sam u jednom, da kažem "našem", velikom marketu kupila lubenicu, po neverovatno niskoj ceni. Odmah mi je bilo sumnjivo, pa ni 10 dinara za kilogram! Naravno, kad sam je rasekla, imala sam šta i da vidim- lubenica je bila prezrela! Sredina je bila gotovo tamno crvene boje, i toliko se topila kad sam je sekla, da sam je slobodno mogla i kašikom vaditi i staviti u zdelice kao sladoled. Došlo mi je da vrištim.
Tako je to kad mi prodavac pre toga nije pokazao šta kupujem, raseći onu takozvanu "piramidu" – trougao od lubenice, kao što to rade ulični prodavci.
Nekad smo lubenice kupovali od ljudi koji su ih na zaprežnim kolima raznosili po ulicama, ili od komšija, jer je gotovo svaka druga-treća ulica u selu imala "svog" prodavca lubenica.

U kući preko puta kod našeg druga Gorana, leti je cela staza od "ganka" (to je onaj dugački otvoreni hodnik na starim kućama), pa sve do baštice, bila puna lubenicama i dinjama. I nije bilo dana da se nismo sladili njima u nenormalnim količinama. A koliko je tek, od sočnog soka lubenice, bilo umazanih obraza, koje samo obrišeš rukom, i nastaviš dalje da jedeš, ili ukapanih majica, e to, samo majka zna!
Često smo sestra i ja sa Goranom, a ponekad i njegovim bratom od ujaka Dejanom, išli u prodaju lubenica. Mi deca, od desetak godina, sedeli smo u prikolici zaprežnih kola, među gomilom lubenica, dok je deda napred "upravljao" konjima i "govorio" im u koju ulicu da skrenu.

- "Lubenica, lubenica!" – vikali smo, što smo glasnije mogli, nekad u "jedan glas", nekad svako za sebe, nadjačavajući jedni druge i takmičeći se, ko će biti glasniji i privući što više kupaca.
Ljudi sa ulica, ili "iza kapija" bi čuli našu viku, izlazili na sokak, mahali dedi da zaustavi konje, pitali za cenu, jesu li sveže, slatke, sočne. Onda je deda, na svakoj izabranoj lubenici, isekao onaj "komad-trougao-piramidicu" od lubenice i pokazao ga kupcu, i nije bilo šanse da neko kupi ni "zelenu" ni prezrelu.
I posle svake takve ulične prodaje, deda je sestri i meni davao najveću lubenicu, kao "zaradu"!

Ponekad sam lubenicu znala "zaraditi" i igrajući se sa Goranovom sestricom i čuvajući je nekoliko sati, dok im je majka obavljala kućne poslove.
Jednom sam tako "zarađenu" lubenicu, noseći je kući, slučajno ispustila na put. Lubenica je samo tako tresnula na beton, raspala se u komade. Želja za plačem i vrištanjem, u isto vreme. Skupljajući komade lubenice sa puta i bacajući ih u smeće, u meni su se mešali tuga, žalost, bes i ljutnja.
Baš kao i pre neki dan kad sam rasekla onu lubenicu kupljenu u jednom "našem" marketu.