Slike sećanja Alise Salopek: Vihor

U vreme ove priče, imale smo desetak godina - sestra, ja i jedna drugarica, Botka smo je zvale, iz bakine ulice u Miletiću. Na putu pred bakinom kućom igrale smo "lastiš". Sve tri bose, leto je bilo, a bosim nogama najbolje je igrati, da kaiševi "isusovki", koje su tad bile u modi, ne bi zapinjale o "lastiš" i kvarile nam igru. Sestra je svoje "isusovke" ostavila po sred puta, onako jedna tamo, druga ovamo, dok su Botkine i moje, bile sa strane.

Dok smo Botka i ja držale "lastiš" oko nogu, a sestra u "sredini" pokušavala da "odradi sve po redu", kako to igra nalaže, putem, iza Botkinih leđa, dolazila je komšinica Kosovka, starija žena. Išla je iz obližnje bašte, s motikom i nekim kantama u rukama, gledala u nas i nešto gunđala. Verovatno je gunđala što smo se raširile po celom putu da ona mora da napravi korak-dva više kako bi nas zaobišla.
Tu ženu nisam baš nešto posebno volela. Uvek nam je branila da se igramo pred njenom kućom, koja je odmah do bakine, a ispred koje je bio predivan hlad, pa je, naročito leti, bilo pravo zadovoljstvo biti tamo. Pošto je Kosovkina kuća na samom ćošku, tu su se okupljala deca iz "naše" Vojvođanske ulice, ali i iz Beljaničke, i iz Bratstva i jedinstva, i onog dela prema i oko "Jezera", i svakodnevno smo se igrali "vije" ili "žmure", nekad "ćorave bake" ili smo samo sedeli u "hladu" i brali "džanje" sa njenog  drveća. Dečaci su često izvodili "vratolomije" na biciklima, ili su postavljali dasku na ciglama kao "rampu za skakanje" na rolšuama, šutali loptu i slično. A naš smeh, galama i "grebanje" rolšua po putu, lupanje dasaka koje padnu sa onih cigala kad se preko njih pređe, lopte šutnute u zid Kosovkine kuće ili na krov, pravili su toliku buku, da se ona s pravom ljutila, iako to niko tad, u ono dečje naše vreme, nije hteo da prizna.

I baš ta Kosovka je tad prolazila ulicom pored nas. "Kosovka koja ne voli decu", kako smo je jednom nazvale. "Kosovka koja jede decu", "tepale" smo joj. I uvek smo joj davale neka nova "zvučna" imena.
Dok je Kosovka bila iza Botkinih leđa, a sestra taman završavala svoj deo igre "lastiša na kolenima", rekoh sestri, i ne tako glasno, ali ne ni šapatom:

- Skloni svoje "isusovke" da ti ih vihor ne odnese!

Uopšte nisam mislila da je Kosovka vihor, mislila sam zapravo na vetar, na nešto neodređeno, na nešto što bi zaista moglo da odnese sestrine papuče, jer ih je bacila na sred ulice, smetaju i biciklistima, a mogao bi uskoro i neki auto da naiđe.
Sestra se, negodujući što mora da prekida "skakanje", sagnula do njih, uzela ih i bacila na travu pored puta.

Ali te moje reči čula je i Kosovka!

- Koji bre vihor? – ljutito je upitala "Kosovka koja jede decu".

U mom grlu knedla. I to ne knedla od griza iz supe, već knedletina, više gomboc sa šljivama. Ni da beknem. Kosovka i dalje ljutim pogledom gleda u mene, očekuje odgovor - ko je to vihor? Da li je znala uopšte šta je to vihor? Možda je njoj to vihor zvučalo kao da sam rekla baba-roga ili šta tako.

- Ma, ništa... Onako... Nisam... Nisam vama rekla... – uspela sam nekako, mucajući da  izvučem neke reči iz sebe. A ove dve moje, Botka i sestra, ni nekom rečju da se uključe, da mi pomognu.

Uglavnom, vihor, tj. Kosovka nekako ode od mene. Ali ostalo joj je ime, Vihor i "Kosovka koja jede decu".