Slike sećanja Alise Salopek: Bedemi

Jutros mi je stigla poruka od prijatelja iz detinjstva, iz ulice, iz našeg sokaka.
Kaže on meni ovako: "Kad se sad ponekad vratim u selo i prošetam njime, naša ulica je pusta, ali upijam sa bedema onu prošlost, gotovo da mogu videti svoje detinjstvo i našu, dečiju galamu."

I u trenutku su slike sećanja na to vreme preletele ispred mojih očiju, naše dečije igre, cike i vike do kasno u noć. Te slike su "urezane" u svakom zidu kraj kojih smo stajali (ili na bedemu - kako se to kod nas u selu kaže). Slike koje "govore" o tako "teškim" problemima i pitanjima - da li su bolji Indijanci ili Kauboji, Partizan, Zvezda ili zagrebački Dinamo, i koliko je naš seoski Dinamo daleko od njih. Kraj tih bedema smo odlučivali da li ćemo  igrati "Partizana i Nemaca", "vije" ili "žmure", ili "Care, care pacare". Ako nekoga ne bi mrzelo da ide kući po loptu, zna se – igrali smo "Graničara". Kad je bilo leto i napolju jako toplo i sparno, kraj bedema onih kuća na čijoj strani "nije bilo sunca", samo bismo sedeli i pričali.

Kad smo malo još poodrasli, taman toliko da nam je bilo dosadno da igramo "Graničara" ili "Care, care", kad su nam dosadili "klec" ili da se provlačimo kroz mrežu od lastiša (dok su dvoje koji drže taj lastiš uporno pokušavali što više nogama da "zapetljaju" mrežu), i kad smo govorili da nismo više mali za te dečije igre, tad smo "sedenje ispred naših bedema" zamenili "sedenjem" na "ćošu kod Križa" i pričali, sad o nekim drugim, ozbiljnim temama. Više nisu bili važni ni Kauboji ni Indijanci, znali smo da naš Dinamo nikad neće doći u prvu ligu, a nisu bili više u modi ni "Partizani i Nemci" ni igre rata, već da li je Bilja stvarno poljubila Acu kad mu je bio rođendan i sve tako neka pitanja, teme i dileme.

Danas se niko od klinaca iz ulice ne okuplja kod "Križa". Ni "Graničara" ne igraju. "Care, care" je davno zaboravljena igra. Današnji klinci ne znaju kolika su to "dva konjska" a koliko "tri mravlja" koraka. Možda ne znaju ni kako je to igrati rata s drvenim štapovima umesto pušaka, i s grumenjem zemlje kao bombama.
Gledam neke devojčice, stoje kraj bedema i svaka u ruci drži mobilni telefon, pokazujući jedna drugoj nešto na njemu, smeju se, šapuću, komentarišu.

"Vidi, ova Bilja je stavila profilnu gde ljubi Acu za rođendan!" – čujem iza sebe u prolazu reči jedne od tih devojčica.

Ko zna kakvu će priču o detinjstvu tih curica zapamtiti bedemi kraj kojih one stoje.