Slike sećanja Alise Salopek: Nedelja

Pred očima mi lebdi slika sećanja jednog predivnog letnjeg dana na našoj "Bari".
Bila je nedelja, te davne ’80 i neke... Svake nedelje posle ručka išli smo na kupanje, i to biciklima - sestru je vozio tata, mene mama. Kako kad.
 
Iako je voda na "Bari" i tada bila mutna i puna mulja i trave, kupača je bilo i previše, čak toliko da su se plivajući ljudi sudarali, ili su smetali jedni drugima. I dece u plićaku je bilo mnogo. Pred kraj dana obala je bila puna napravljenih "kula" i "tunela" od peska.

Sestra i ja smo se striktno držale maminih zabrana i reči "da ne smemo u duboko", naročito ne na onu stranu gde je bio "kamen", sa kog su momci skakali u vodu. Nikako nismo smele ni do sredine "Bare", gde su bili opasni virovi.

Tog nedeljnog popodneva, prvi put sam skakala "unazad" sa očevih ramena. On bi zagnjurio u vodu, a ja bih, doduše malo nespretno i bojažljivo, stavila svoja stopala na njegova ramena, uspravila se. Posle i sestra tako. Tata bi se izdigao iz vode i odbacio me unazad. Kako sam se jako bojala da će mi "sva Bara" ući u nos i da će me tako ugušiti, uvek sam u brzini uspevala rukom da uhvatim nos i "zapušim" ga. Za svaki slučaj.
Prosto smo se sestra i ja utrkivale i odgurivale jedna drugu - koja će pre izroniti i brže-bolje popeti se opet na očeva ramena i skočiti u vodu, mnogo bolje no prošli put. I uvek sa "zapušenim" nosom.

Tatina ramena su bila već crvena od naših stopala, ponegde i izgrebana od noktiju prilikom odskoka. Oči su mu se crvenile od vode. I nikad se nisam pitala kako može tako dugo da izdrži pod vodom, dok se neka od nas dve ne namesti što bolje za skok, niti zašto ne "zapuši" nos, da mu voda ne uđe.
A osećala sam se tako sigurno i "moćno" kad se popnem na njegova ramena i odbacivši me unazad, ja napravim "kolut nazad". Dobro, više puta sam u vodu skočila kao žaba, nego što je to ličilo na neki "kolut nazad", još manje na "salto".

Ovih dana sam baš poželela da nas može opet odvesti na "Baru", da se sestra i ja utrkujemo koja će pre da skoči u vodu sa njegovih ramena. I ne bi mi uopšte smetalo i da sam skočila kao žaba, samo da sam mogla opet imati jedno tako nedeljno popodne na "Bari", tu sigurnost i radost, i njega. Bog da mu dušu prosti!