Slike sećana Alise Salopek: Grožđebal

Ovog vikenda u Sonti je održan još jedan "Grožđebal", manifestacija koja se tradicionalno održava svake godine sredinom septembra, "u slavu grožđa, veselja i vina".

Iz privatnih razloga, ni ovom Grožđebalu nisam prisustvovala, ali sam sve o njemu videla preko slika na "fejsu".
Iskreno - tradicija je tradicija, i mnogo toga (bar ono što sam videla na slikama) se ne menja. Venčanje "kneza" i "kneginje", koji u pratnji okićenih svatova na konjskim zapregama, svi obučeni u šokačke narodne nošnje, idu ulicama sela, isto je godinama, a menjaju se jedino mladi koji te godine ponesu ime "knez" i "kneginja". Svake godine to su neki drugi, najbolji i najlepši iz sela.

To je slika sećanja koja me vraća i nekim prošlim balovima u čast grožđa! Mada mi se čini da je tad kolona okićenih konja i zaprega bila mnogo duža, i da je mnogo više bilo ljudi u njima. A nama deci je uvek najzanimljivija i najsmešnija bila poslednja zaprega, ona u kojoj su se vozili "cigani", i to ne pravi cigani, već oni "ofarbani" i našminkani, ljudi iz sela koji su glumili cigane, otkupljivače perja i starih lonaca. Često smo sestra i ja, i druga deca iz ulice, trčali za tom kolonom, poskakivali za njima, i pevali pesme koje su se čule sa zaprege gde su bili tamburaši. Ljudi su izlazili iz svojih kuća, stajali pored puta i dočekivali pesmom i veseljem te takozvane svatove, mladu i mladoženju. Skoro na svakom ćošku, kolona je zastajala, "svatovi" su silazili sa kola i igrali narodne igre. A mi deca smo se gurkali ko će zauzeti bolji položaj da što bolje vidi "mladu" i "mladoženju". Tada nismo znali da su to kobajagi mlada i mladoženja, i kobajagi svatovi. Sve je izgledalo stvarno i zapravo.

Pretpostavljam da se ni tradicija "trčanja" dece za kolonom zaprežnih kola sa Grožđebala nije ugasila, i da su i sada neki novi klinci jurili ulicama sela za "svatovima", kao što se nije ugasila zahvalnost Sonćana Bogu za novo grožđe i vino.